Песма над песмама 2:14-17

Голубице моја у раселини стене, заклоњена у врлети. Дај ми да ти видим лице! Дај ми гласа да ти чујем, јер је глас твој меден и лице је твоје љупко. Лисице нам похватајте, лисичиће што сатиру винограде, јер наш је виноград у цвату. Мој је драги мој и ја сам његова, међу љиљанима он пасе. Врати се док дан не мине и сенке не ишчиле. Као срна буди, о, вољени мој, као срндаћ на брдима што нас деле.

Besplatni planovi za čitanje i pobožosti koje se odnose na Песма над песмама 2:14-17