Псалми 10:1-18

Зашто, Господе, стојиш далеко? Што се скриваш у време невоље? Опаки, надмени, љуто гони убогог, у сплетке га хвата које је исплео. Јер опаки се хвали жудњама свог срца, похлепни проклиње, презире Господа. У својој га охолости он не тражи, нема Бога ни у једној мисли својој. Тај увек успева на својим стазама, на судове твоје он с висока гледа, и својим се душманима руга. Он у срцу каже: „Ништа мене неће уздрмати, зло ме никад задесити неће.“ Уста су му пуна клетве, лажи и увреде, а мука и невоља под језиком његовим. У дворишту вреба из заседе, из потаје убија невинога, из скровишта мотри немоћнога. Као лав он вреба у шипражју, у заседи чека да улови убогога; у своју га мрежу хвата и одвлачи. Беспомоћне ломи и обара, они му у канџе допадају. Он говори у срцу: „Бог заборавља, скрива лице, никада он то неће видети.“ Устани, Господе, дигни своју руку, Боже, понизне немој заборавити! Зашто опаки да презире Бога, зашто да у свом срцу каже: „Ти ме нећеш за то питати“? Али, ти то ипак видиш, јер посматраш муку и невољу, да ствар узмеш у своје руке. Немоћни се ослања на тебе, сиротоме ти си помоћник. Сломи руку опакоме, зломе, па кад тражиш његову опакост, ни трага од ње да не нађеш. Господ је цар у веке векова, нестаће народи са његове земље. Ти, Господе, чујеш чежњу понизних, храбриш их, ухо своје приклањаш, да даш право сиротоме и угњетеном, да човек на земљи не задаје више страх.