Приче Соломонове 7:6-23

Елем, на прозору куће своје, кроз решетке гледао сам, посматрао сам лаковерне и међу младићима запазио безумнога момка. Пролазио је улицом, поред њеног угла и ишао према њеној кући, поткрај дана, кад је сумрак, усред ноћи и помрчине. И гле, пресрете га жена у одећи блуднице и превејаног срца; нападна, јогунаста, ноге је у кући не држе; сад је на улици, сад је на тргу, на сваком угла вреба у заседи. И зграби га, пољуби га без стида на лицу и рече му: „Имам кући месо жртава мира, јер сам данас испунила завете своје. Зато сам изашла да те сретнем, баш тебе да тражим. И нашла сам те. Свој сам кревет украсила засторима, шареним ланом из Египта; смирном, алојом и циметом лежај сам намирисала. Дођи! До јутра се опијајмо љубављу својом. Хајде да се науживамо у љубави! Јер муж није у кући својој, на далеки пут је отишао; са собом је понео кесу с новцем и неће доћи кући до дана пуног месеца.“ Тако га је намамила својом уверљивом причом, наговорила га својим заводљивим уснама. И он је одмах кренуо за њом, као во на клање ишао је и као безумник окован за казну; док му стрела не прободе јетру, као птица што у замку срља он и не зна да ту главу губи.