Филимону 1:4-16

Увек захваљујем своме Богу кад те спомињем у својим молитвама. Слушам, наиме, о твојој љубави коју имаш према целом Божијем народу и о твојој вери у Господа Исуса. Молим се да твоје учешће у заједничкој вери постане делотворно кроз дубље разумевање сваког благослова који имамо у нашем заједништву с Христом. Имао сам, наиме, много радости и утехе од твоје љубави, брате, што си окрепио срца светих. Стога, имам пуну слободу у Христу да ти заповедим шта си дужан да чиниш. Али зато што те волим радије ћу те молити, такав какав сам, старац Павле, а сада и сужањ ради Христа. Молим те за моје дете Онисима, коме сам постао духовни отац у тамновању. Он ти је некад био некористан, али сада је и теби и мени постао користан. Шаљем ти га натраг, њега, срце моје. Хтео сам да га задржим код себе да ми уместо тебе послужи за време мог тамновања ради Радосне вести. Ипак, нисам ништа хтео да чиним без твога пристанка, да твоје добро дело не буде од морања, него од добре воље. Јер можда је баш зато и био одвојен од тебе на кратко, да би га добио заувек, али не више као роба, него много више од роба, као вољеног брата. Он је и мени нарочито драг, али је теби дражи, и као човек и као брат у Господу.