Плач Јеремијин 3:17-24

Заборавих шта је мир и здравље, више не знам шта је живот добри. Нема мени још много живљења, ишчезла је моја нада у Господа. Мислим на своје муке и потуцања, то ми је слично пелену, слично отрову. Мислим на то без престанка, душа моја сахне у мени. Невољу носим у срцу своме, али гајим наду у мислима: Није нас нестало јер није престала љубав Господња, јер није пресушило милосрђе његово, они се обнављају сваког јутра, верност му је зајамчена као излазак сунца. Кад Господа имам, ништа ми не треба, и зато се уздам у њега.