Плач Јеремијин 3:1-26

Ја сам човек који је упознао беду; искусио сам како Бог кажњава. Мене одведе, мене примора; ходам без светлости, а тмина све гушћа. Лично мене он бије и туче, његови ударци не престају. Месо ми се цепа, кожа ми пуца; он ломи кости моје. У ропски ме јарам упрегао, тешкоће је на мене навалио, натерао да живим у тмини, мртвац затворен довека. Зазида ме, излаза ми нема; ја сам сужањ с тешким оковима. Вичем, вапим да ми он помогне, али он ми молитву одбија. Тесаним каменом ме је зазидао, на све стране закрчио друмове, путеве. Као медвед на ме вреба, као лав се на ме баца. По беспућу гони ме и комада, оставља ме да бих тамо умро. Запиње лук свој и гађа, као да сам ја мета његових стрела. У нутрину стреле ми је сасуо, у моје тело дубоко их зарио. Народ ми се вазда подсмева, за поругу служим свима. Он горчином мене храни, пеленом ме он напаја. Тера ме да гризем камен и зубе моје ломи; у пепео мене закопава. Заборавих шта је мир и здравље, више не знам шта је живот добри. Нема мени још много живљења, ишчезла је моја нада у Господа. Мислим на своје муке и потуцања, то ми је слично пелену, слично отрову. Мислим на то без престанка, душа моја сахне у мени. Невољу носим у срцу своме, али гајим наду у мислима: Није нас нестало јер није престала љубав Господња, јер није пресушило милосрђе његово, они се обнављају сваког јутра, верност му је зајамчена као излазак сунца. Кад Господа имам, ништа ми не треба, и зато се уздам у њега. Господ је добар према човеку који се у Бога узда, који га тражи. Добро је чекати га смирено, очекивати спасење од Господа.