Књига о Јову 19:1-29

А Јов је одговорио овим речима: „Докле ћете да кињите душу моју и речима ме ломите?! Па већ сте ме десет пута понизили! Не стидите ли се што ми тако пакостите? Све и да сам стварно погрешио, моја грешка је само моја. Ако бисте стварно да се нада мном уздижете и да ме убеђујете у ругло моје, знајте онда да ме је Бог ојадио, својом ме је мрежом обмотао. Ето, ја вичем: ’Насиље!’, а услишен нисам; ја за помоћ запомажем, али правде нема. Мој пут он је заградио, не могу да прођем; стазе моје он је замрачио. Част је моју свукао са мене, скинуо ми круну с главе моје. Са свих страна сваљује ме да нестанем, изваљује као дрво наду моју. Ужарио се гнев његов на мене, па ме сматра душманином својим. Сложно марширају његове чете, ено, наспрам мене насип подижу; око мог шатора логор дижу. Далеко од мене он је одвео браћу моју, а моји знанци су ми сада ко потпуни странци. Мојих рођака више нема, заборавили су ме познаници моји. Гости мога дома и слушкиње моје гледају ме ко туђинца, за њихове очи ја сам придошлица. Слугу свога ја дозивам, ал’ ми се не јавља, устима га својим преклињем за помоћ. Жена ми се гади од задаха мога, одуран сам и родбини својој. Чак ме и дечаци презиру, ругају ми се кад бих да устанем. Гаде ме се сви пријатељи блиски, они које сам волео, сад су против мене. Кожа ми се слепила за кости, зуби су ми поиспадали. Смилујте ми се! Смилујте ми се, о, пријатељи моји, јер је рука Божија ударила на ме! Па зашто ме попут Бога прогоните, меса мога зар нисте сити? О, када би се речи моје записале! О, када би се у књигу утиснуле; гвозденим пером и оловом заувек у камен урезале! Али ја знам да Откупитељ мој живи, да ће на крају он стати над прахом! Нека и пукне ова моја кожа, гледаћу Бога из тела свога; њега ћу ја лично гледати, очима својим, а не ко туђинац. А нутрина моја у мени малакше. А ви би требало да кажете: ’Зашто га прогонимо?’, јер налазите да је у мени корен ове ствари. Од мача страхујте, јер гнев доноси одмазду мача, да бисте знали – суд постоји.“