Књига о Јову 16:1-18

А Јов је одговорио овим речима: „Много сам ја таквих ствари чуо, сви ви сте ми мучни тешиоци! Има ли краја причању у ветар? Шта те то тера да ми одговараш? И ја бих попут вас говорио да сте ви на моме месту, подбадао бих вас речима и климао главом на вас. Али би вас уста моја ојачала, усне моје донеле утеху. Ако бих говорио, свој бол не бих ублажио; ако бих ућутао, колико бола би ме напустило? Ипак, он ме је изнурио; ти си ми затро све укућане моје! Зграбио си ме, бол је сведок против мене; мршавост се моја подигнула да у лице ме оптужи. Његов ме гнев раздире и спопада, на мене зубима шкргуће својим, душманин мој је на мене упро очи своје! Разјапили су своја уста према мени, с презиром ми шамарају образе, окупљају се против мене. Злотвору ме Бог је изручио, бацио ме у руке злобника! Мирно сам живео, а он ме је уздрмао, за врат ме је дочепао, смрскао ме; себи ме је за мету ставио; стрелци су ме његови окружили, нутрину ми је распарао без милости и жуч ми је по земљи просуо. Пролама кроз мене све пролом за проломом, као ратник према мени тутњи. За кожу сам своју, ја зашио кострет, у прашину достојанство своје уваљао. Од ридања подбуло је лице моје, капци су ми попут смрти црни, премда насиља нема у рукама мојим и моја је молитва чиста. О, земљо, крв моју не прекривај! Не било места за мој вапај!