Јован 6:1-35

После овога је Исус отишао на другу страну Галилејског језера (то јест, Тиверијадског језера). Следило га је много народа, јер су посматрали знаке које је чинио на болеснима. Исус је отишао на једну гору и сео тамо са својим ученицима. Била је близу Пасха, јудејски празник. Исус подиже поглед и опази да пристиже много света. Упитао је Филипа: „Где да купимо хлеба да нахранимо оволико света?“ Ово је рекао искушавајући Филипа, а у ствари је знао шта ће учинити. Филип му одговори: „Да купимо хлеба и за две стотине сребрњака не би било довољно да сваки добије нешто мало!“ Један од ученика, Андрија, брат Симона Петра, рече му: „Ту је један момчић који има пет јечмених хлебова и две рибе. Ипак, то није довољно да се нахрани толики народ.“ Исус им рече: „Нека народ поседа!“ Било је ту доста траве. Људи тако поседаше, њих око пет хиљада. Онда је Исус узео хлебове, захвалио Богу, па их је дао онима који су седели. Тако је учинио и са рибама, те је свако јео колико је хтео. Када су се сви наситили, Исус рече својим ученицима: „Покупите преостале комаде да не пропадну.“ Ученици сакупише дванаест котарица преосталог хлеба од оних пет јечмених хлебова које је народ јео. Када су људи видели какав је знак Исус учинио, рекли су: „Ово је заиста Пророк који треба да дође на свет!“ Међутим, Исус је знао да они хоће да га зацаре на силу, па је зато отишао на једну гору да буде сам. Када се спустило вече, његови ученици су сишли до језера. Укрцали су се на бродић и упутили се према Кафарнауму. Било се већ смрачило, а Исус никако да дође. Почео је да дува јак ветар и море се узбуркало. Ученици су веслали неких двадесет пет до тридесет стадија када су опазили Исуса како хода по мору. Када се приближио чамцу, ученици се уплашише. Исус им рече: „То сам ја, не бојте се!“ Тада су хтели да га укрцају у бродић, али бродић се одједном нашао на месту према ком су се упутили. Сутрадан су људи који су остали с друге стране језера, опазили да је тамо остао само један бродић. Знали су, наиме, да Исус није ушао у бродић са својим ученицима, него су ученици отишли сами. А из Тиверијаде приспеше други бродићи, близу места где је народ јео хлеб за који је Господ био захвалио Богу. Када је, дакле, народ видео да тамо нема ни Исуса ни његових ученика, ушли су у бродиће и отишли у Кафарнаум да га траже. Нашли су га с друге стране језера и рекли му: „Учитељу, када си дошао овамо?“ Исус им рече: „Заиста, заиста вам кажем: не тражите ме ви зато што сте видели знаке, него зато што сте јели хлебове и наситили се. Не радите за храну која пропада, него за храну која остаје за вечни живот. Такву храну ће вам дати Син Човечији, јер је на њега Бог Отац утиснуо свој печат.“ Они га упиташе: „Шта треба да радимо да бисмо чинили дела која Бог тражи?“ Исус им одговори: „Ово је дело које Бог тражи: да верујете у онога кога је он послао.“ Они га онда упиташе: „Какав ћеш знак учинити, да бисмо веровали у тебе кад га видимо? Шта ћеш, дакле, да учиниш? Наши преци су јели ману у пустињи, као што је написано у Писму: ’Даде им хлеб са неба да једу.’“ Исус им рече: „Заиста, заиста вам кажем: није вам Мојсије дао хлеб са неба, него вам мој Отац даје истински хлеб. Хлеб који Бог даје јесте онај који силази са неба и даје живот свету.“ Тада му рекоше: „Господе, дај нам заувек тај хлеб!“ Исус им рече: „Ја сам хлеб живота; ко долази к мени неће огладнети и ко верује у мене никада неће ожеднети.