Књига пророка Исаије 6:1-10

Године кад је умро цар Озија видех Господа како седи на високом и уздигнутом престолу, а скути његовог плашта су испуњавали храм. Изнад њега су се поставили шестокрили серафими. Сваки је имао шестора крила: двама је заклањао лице, двама је покривао ноге, а двама крилима је летео. Они су клицали један другом и говорили: „Свет, свет, свет је Господ над војскама! Пуна је сва земља славе његове!“ Од гласа оног који кличе затресли су се довраци на праговима и Дом се напунио димом. На то сам рекао: „Тешко мени, пропао сам, јер сам човек нечистих усана, и станујем сред народа нечистих усана; а Цара, Господа над војскама, виделе су очи моје!“ Тада је један од серафима долетео к мени. У руци му је била жеравица што је хватаљкама узео са жртвеника. Њом је дотакао моје усне и рекао: „Ево, ово је дотакло усне твоје, и скинута је кривица твоја, и опроштен је грех твој.“ Затим сам чуо глас Господарев како говори: „Кога да пошаљем? И ко ће поћи за нас?“ А ја сам рекао: „Ево мене! Пошаљи мене!“ Он је на то рекао: „Иди и реци том народу: ’Слушаћете и нећете разумети, гледаћете и нећете видети.’ Отежај салом том народу срце, оглуви уши његове, ослепи очи његове, док прогледају очи његове, и прочују уши његове, и разбере срце његово, и покаје се и исцели га.“