Дела апостолска 26:2-32

„Сматрам себе срећним, о, царе Агрипа, што ћу се баш пред тобом бранити од свега за шта ме Јевреји оптужују, тим пре што знам да си добро упућен у јудејске обичаје и спорна питања. Зато те молим да ме стрпљиво саслушаш. Сви Јевреји знају какав начин живота сам проводио од најраније младости међу својим народом у Јерусалиму. Они ме знају од раније, па могу, ако хоће, да потврде да сам као фарисеј живео по најстрожем правцу наше вере. А сада ми се суди због моје наде у испуњење обећања које је Бог дао нашим прецима. Исто тако се и дванаест наших племена, која предано служе Богу дању и ноћу, надају испуњењу истог обећања. Због те наде ме, о, царе, Јевреји оптужују. Зар сматрате невероватним да Бог васкрсава мртве? Па и ја сам био уверен да се морам свим силама супротставити имену Исуса Назарећанина, што сам и чинио у Јерусалиму. Кад сам добио овлашћење од водећих свештеника, ја сам многе свете затворио, а када су их убијали, ја сам давао свој пристанак. По свим синагогама сам их кажњавањем присиљавао да се одрекну своје вере. У своме прекомерном бесу, прогањао сам их чак и по страним градовима. Поводом тога сам се запутио у Дамаск са овлашћењем и одобрењем од водећих свештеника. Негде око подне, о, царе, на путу сам угледао светлост са неба, која је мене и моје сапутнике обасјала јаче од сунчевог сјаја. Сви смо попадали на земљу, а ја сам чуо глас који ми се обратио на јеврејском језику: ’Савле! Савле! Зашто ме прогониш? Тешко ти је да се риташ против бодила.’ ’Ко си ти, Господе?’ – упитао сам. Господ ми је одговорио: ’Ја сам Исус кога ти прогониш. Устани и стани на своје ноге! Објавио сам ти се да бих те поставио за свог слугу и сведока онога што си видео и онога што ћу ти објавити. Ја ћу те избављати од твога народа и од незнабожаца. Њима те шаљем, да им отвориш очи како би се одвратили од таме к светлу и од сатанске власти к Богу, те да би примили опроштење од греха и део међу онима који су посвећени вером у мене.’ Отада, царе Агрипа, нисам био непослушан небеском виђењу. Прво сам проповедао онима у Дамаску, те у Јерусалиму и у целој Јудеји, а потом и незнабошцима, да треба да се покају од греха и да се окрену Богу чинећи дела која доказују покајање. Зато су ме Јевреји ухватили у храму и покушали да ме убију. Међутим, Бог ми је помагао све до данашњега дана, те стојим ту и сведочим и неугледнима и угледнима. Ја не говорим ништа друго осим онога што су Пророци и Мојсије рекли да ће се догодити: да ће Христос пострадати и да ће, као први који је васкрсао из мртвих, навестити светло народу израиљском и незнабошцима.“ Док се Павле бранио овим речима, Фест гласно узвикну: „Ниси при здравом разуму, Павле! Велика ученост ти мути разум!“ Павле одговори: „Нисам ја луд, уважени Фесте, него говорим истините и разумне речи. Све ове ствари су познате и цару коме слободно говорим. Уверен сам, наиме, да му ништа од тога није непознато, јер се то није догодило у неком запећку. Царе Агрипа, верујеш ли Пророцима? Знам да верујеш.“ „Још мало, па ћеш ме убедити да постанем хришћанин“ – рекао је Агрипа Павлу. „Дај Боже да, пре или касније, не само ти, већ и сви који ме данас слушају, постану такви какав сам ја, осим ових окова.“ После овога устадоше цар, намесник и Верника као и сви који су са њима седели. Одлазећи, разговарали су међу собом: „Овај човек не чини ништа што заслужује смрт или тамницу.“ Агрипа рече Фесту: „Овај човек би могао да буде ослобођен да се није позвао на цара.“