Затим је дошао у Дерву и Листру. Тамо је живео неки ученик који се звао Тимотеј, син верујуће Јеврејке и оца Грка. Браћа у Листри и Икониуму су имала добро мишљење о њему. Павле је хтео да га поведе са собом на пут, па га је зато обрезао због Јевреја који су живели у тим местима; сви су, наиме, знали да му је отац био Грк. Пролазећи кроз градове, саопштавали су верујућима одредбе које су установили апостоли и старешине у Јерусалиму. Тако су цркве јачале у вери и расле бројчано из дана у дан.
А они прођоше кроз Фригију и Галатију, јер их је Свети Дух био упозорио да не проповедају реч у провинцији Малој Азији. Кад су стигли на границу Мизије, покушали су да уђу у Витинију, али им то Дух Исусов није допустио. Тако су прошли поред Мизије и дошли у Троаду.
Током ноћи је Павле имао виђење: неки Македонац је стајао и молио га: „Дођи у Македонију и помози нам!“ Након што је Павле имао ово виђење, гледали смо да одмах отпутујемо за Македонију, закључујући да нас је Бог позвао да им објавимо Радосну вест. Из Троаде смо отпловили право у Самотрак, следећег дана у Неапољ, а оданде у Филипе, римску колонију и главни град тог дела Македоније. У том граду смо провели неколико дана.
У суботу смо изашли изван градских капија крај реке претпостављајући да се тамо налази богомоља. Сели смо и почели да говоримо окупљеним женама. То је слушала и нека побожна жена која се звала Лидија, продавачица пурпурне тканине из града Тијатире. Њој је Господ отворио срце да помно слуша оно што је Павле говорио. А када је била крштена заједно са својим укућанима, молила нас је: „Ако сматрате да заиста верујем у Господа, дођите у моју кућу и останите!“ Тако нас је убедила.
Док смо једном ишли у богомољу, срели смо једну робињу опседнуту погађачким духом. Она је прорицањем доносила велику добит својим господарима. Ишла је за Павлом и за нама вичући: „Ови људи су слуге Бога Свевишњега! Они вам објављују пут спасења!“ Ово је чинила данима. Кад је то Павлу дојадило, окренуо се и рекао духу: „Наређујем ти у име Исуса Христа да изађеш из ње!“ Дух је истог часа изашао из ње.
Када су њени господари видели да им је пропала нада за зараду, ухватили су Павла и Силу и одвукли их на градски трг пред власти. Пошто су их извели пред заповеднике, рекоше: „Ови људи, Јевреји, буне наш град, и проповедају обичаје, које ми као Римљани не смемо да прихватимо нити да вршимо.“
На то гомила навали на њих, а заповедници стргоше одећу са њих и наредише да се ишибају. Пошто су их ишибали, бацили су их у тамницу и заповедили тамничару да их помно чува. Примивши такво наређење, он их је бацио у најзабаченију ћелију у тамници, а на ноге им ставио окове.
Око поноћи Павле и Сила су се молили и певали химне Богу, а затвореници су их слушали. Изненада је настао јак земљотрес, тако да су се потресли темељи затвора. Сва су се врата отворила, а окови спали са свих затвореника. Тамничар се тргне из сна, па када виде да су тамничка врата отворена, потегне мач да се убије мислећи да су затвореници побегли.