Rimljanima 7:9-25

Ranije sam živeo bez Zakona, ali kad je zapovest došla, greh je oživeo, te sam ja umro. Tako me je zapovest, koja je trebalo da me vodi u život, dovela do smrti. Greh je, naime, uhvatio priliku preko zapovesti, zaveo me i putem nje ubio. Zakon je svet i zapovest je sveta, pravedna i dobra. Znači li to da mi je dobro donelo smrt? Nipošto! Ipak, da bi se greh pokazao grehom, on me je posredstvom dobra doveo do smrti, tako da bi se putem zapovesti greh pokazao do krajnosti grešnim. Znamo, naime, da je Zakon duhovan, a da sam ja telesan i kao takav u ropstvu greha. Naime, ja ne razumem svoje postupke, jer ne činim ono što hoću, nego ono što mrzim. A ako činim ono što neću, slažem se da je Zakon dobar. Ipak, to sad ne činim više ja, nego greh koji stanuje u meni. Znam, naime, da nikakvo dobro ne stanuje u meni, to jest u mome telu. Naime, imam želju da činim dobro, ali nisam u stanju da ga činim. Jer, ne činim dobro koje hoću, već zlo koje neću. Ako, dakle, činim ono što neću, onda to ne činim ja sam, već greh koji stanuje u meni. Stoga, nalazim ovaj zakon: kad hoću da činim dobro, zlo mi se nameće. Ja se, naime, u svom unutarnjem biću veselim Božijem Zakonu. Ipak, opažam drugi zakon koji deluje u mojim udovima, koji ratuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha koji je u mojim udovima. Jadan sam ja čovek! Ko će me izbaviti ovog smrtnog tela? Hvala Bogu, koji to čini kroz Gospoda našeg Isusa Hrista! Dakle, ja svojim umom služim Božijem Zakonu, a grešnom prirodom zakonu greha.