Rimljanima 10:1-15

Braćo, želja moga srca i molitva Bogu za njih je da se oni spasu. Ja, naime, mogu da im posvedočim da imaju revnosti za Boga, ali bez pravog razumevanja. Ali pošto nisu poznavali Božiju pravednost, želeli su da uspostave svoju sopstvenu, te se nisu potčinili Božijoj pravednosti. Jer, Hrist je dovršetak Zakona, da svako ko veruje u njega dođe do pravednosti pred Bogom. Jer, Mojsije piše o pravednosti koja se temelji na Zakonu: „Ko ih vrši, po njima će steći život.“ A pravednost koja se temelji na veri kaže: „Nemoj reći u svome srcu: ’Ko će se popeti na nebo?’“ (to jest, da spusti Hrista) „ili: ’Ko će sići u bezdan?’“ (to jest, da dovede Hrista iz mrtvih). Ono što kaže je ovo: „Reč je blizu tebe, u tvojim ustima i u tvome srcu“ – to jest, poruka vere koju propovedamo. Jer, ako ispovediš da je Isus Gospod i veruješ u svome srcu da ga je Bog podigao iz mrtvih, bićeš spasen. Naime, verovanje srcem donosi pravednost pred Bogom, a ispovedanje usana spasenje. Zato Pismo govori: „Ko god u njega poveruje, neće se postideti.“ Jer, nema razlike između Jevrejina i Grka, budući da je isti Gospod nad svima; on bogato blagosilja one koji ga prizivaju. Naime: „Svako ko zazove ime Gospodnje, biće spasen.“ Ali, kako da prizovu onoga u koga ne veruju? Kako da veruju u onoga za koga nisu čuli? Kako da čuju bez propovednika? A opet, kako da vesnici propovedaju ako nisu poslani? Jer, ovako je napisano: „Kako li su divne noge onih koji donose dobre vesti.“