Psalmi 78:1-39

O, narode moj, poslušaj pouku moju i rečima mojih usta uho priklonite! Moj govor biće u priči, objaviću zagonetke od davnina. Ono što smo čuli, ono što smo naučili i što su nam stari naši ispričali; to nećemo da krijemo od njihove dece. Objavićemo novom naraštaju hvale Gospodnje, njegovu silu i čudesa koja je učinio. On je u Jakovu učvrstio svedočanstvo, Izrailju je dao Zakon i zapovedio našim precima da ih predaju svojim potomcima, da bi novi naraštaj znao, deca što će se roditi, pa kad odrastu da to prenesu deci svojoj; da se u Boga pouzdaju, da dela Božija ne zaboravljaju i zapovesti njegove da izvršavaju. Da ne budu ko njihovi stari, naraštaj buntovni, neposlušno pokolenje nestalnoga srca i duha koju nije veran Bogu. Jefremovci su bili lukovima naoružani ali su pobegli na dan boja! Nisu održali savez sa Bogom, odbili su da postupe po njegovom Zakonu. Zaboravili su njegova dela, čudesa njegova koja im je pokazao. A on je pred njihovim precima učinio čudo, u egipatskoj zemlji, u oblasti Soan. More je razdelio i proveo ih, vode je uspravio da su poput zida. Danju ih je vodio oblakom i svetlošću vatre cele noći. Stene je u pustinji rascepio, obilno ih napojio kao iz dubina. Brzake im je izveo iz raseline stene, učinio da im vode kao reke teku. A oni su mu uporno grešili, prkosili Svevišnjem u pustinji; u srcima kušali su Boga, izvoljevali tražeći hranu. Prigovarali su Bogu i rekli: „Kadar li je Bog da u pustinji prostre trpezu?! Jeste, stenu je udario, potekla je voda i potoci se razlili. Ali kadar li je da nam da i hranu, da svoj narod mesom snabde?“ Zato se Gospod razjario kada je to čuo, pa je požar planuo na Jakova i gnev je buknuo na Izrailj; jer u Boga verovali nisu, nisu se pouzdali da će da ih spase. I on je zapovedio oblacima i otvorio odgore vrata nebeska, da ih zapljusne mana, dade im žito sa neba da jedu. I svi su jeli hleb moćnika, obilje hrane im je poslao. Doveo je istočni vetar sa nebesa, doneo je južni vetar snagom svojom. Mesom ih je ko prašinom zasuo i krilatim pticama kao morskim peskom. Dao je da padaju po njihovom taboru, oko njihovih šatora. I oni su jeli, najeli se do sitosti, jer on im je dao kako su žudeli. Ali još ih žudnja nije prošla i još im je hrana u ustima bila, kada se gnev Božiji digao na njih. I on pobi njihove najjače i obori mladiće Izrailja. I pored toga opet su grešili, nisu verovali njegovim čudima. Uzaludne dane im je prekratio i nevoljom naglom njihove godine. A kad ih je ubijao, tražili su ga i vraćali se, za Bogom čeznuli. Tada bi se prisetili da im je Bog bio stena, Bog Svevišnji njihov Otkupitelj! Ali bi ga ustima varali i lagali jezicima svojim. Srcem mu nisu bili odani, nisu bili verni njegovom savezu. Ipak, on se smilovao, krivicu im opraštao i nije ih uništio. Uporno je susprezao gnev svoj, ljutnju svoju nije podsticao. Sećao se da su telo, da su dah što isparava i što se ne vraća.