Zašto, Gospode, stojiš daleko?
Što se skrivaš u vreme nevolje?
Opaki, nadmeni, ljuto goni ubogog,
u spletke ga hvata koje je ispleo.
Jer opaki se hvali žudnjama svog srca,
pohlepni proklinje, prezire Gospoda.
U svojoj ga oholosti on ne traži,
nema Boga ni u jednoj misli svojoj.
Taj uvek uspeva na svojim stazama,
na sudove tvoje on s visoka gleda,
i svojim se dušmanima ruga.
On u srcu kaže:
„Ništa mene neće uzdrmati,
zlo me nikad zadesiti neće.“
Usta su mu puna kletve, laži i uvrede,
a muka i nevolja pod jezikom njegovim.
U dvorištu vreba iz zasede,
iz potaje ubija nevinoga,
iz skrovišta motri nemoćnoga.
Kao lav on vreba u šipražju,
u zasedi čeka da ulovi ubogoga;
u svoju ga mrežu hvata i odvlači.
Bespomoćne lomi i obara,
oni mu u kandže dopadaju.
On govori u srcu:
„Bog zaboravlja, skriva lice,
nikada on to neće videti.“
Ustani, Gospode,
digni svoju ruku, Bože,
ponizne nemoj zaboraviti!
Zašto opaki da prezire Boga,
zašto da u svom srcu kaže:
„Ti me nećeš za to pitati“?
Ali, ti to ipak vidiš,
jer posmatraš muku i nevolju,
da stvar uzmeš u svoje ruke.
Nemoćni se oslanja na tebe,
sirotome ti si pomoćnik.
Slomi ruku opakome, zlome,
pa kad tražiš njegovu opakost,
ni traga od nje da ne nađeš.
Gospod je car u veke vekova,
nestaće narodi sa njegove zemlje.
Ti, Gospode, čuješ čežnju poniznih,
hrabriš ih, uho svoje priklanjaš,
da daš pravo sirotome i ugnjetenom,
da čovek na zemlji ne zadaje više strah.
Aplikacija Biblija
Aplikacija Biblija za decu
