Matej 22:1-46

Isus im je ponovo govorio u pričama. Rekao je: „Carstvo nebesko je slično nekom caru koji je priredio svadbu za svoga sina. Onda je poslao svoje sluge da pozovu zvanice na svadbu, ali niko nije hteo da dođe. Car je iznova poslao svoje sluge, rekavši: ’Recite zvanicama: „Evo, pripravio sam trpezu. Zaklao sam svoje volove, tovljene junce i sve je pripravljeno. Dođite na svadbu!“’ Ali zvanice ne mareći odoše: jedan na svoju njivu, drugi za svojom trgovinom. Ostali su uhvatili careve sluge, zlostavljali ih i pobili. Car se na to razbesneo, poslao svoju vojsku, te pobio one ubice, a njihov grad spalio. Zatim je car rekao svojim slugama: ’Svadba je, evo, priređena, ali zvanice nisu bile dostojne. Stoga, idite na raskršća, i koga god nađete, pozovite na svadbu!’ Sluge izađoše na puteve i sakupiše sve koje su našli, zle i dobre, tako da je svadbena dvorana bila puna gostiju. Kad je car ušao da vidi zvanice, ugledao je jednog čoveka koji nije bio svečano odeven za svadbu. Car mu reče: ’Prijatelju, kako si ušao ovamo a nisi odeven kako priliči za svadbu?’ Čovek zanemi. Tada car reče svojim slugama: ’Svežite mu noge i ruke pa ga izbacite u tamu najkrajnju.’ Onde će biti plač i škrgut zuba. Mnogo je zvanih, ali je malo izabranih.“ Tada su fariseji otišli i na svom Veću skovali plan kako da Isusa uhvate u reči. Potom su poslali svoje učenike i irodovce koji mu rekoše: „Učitelju, znamo da govoriš istinu i da po istini učiš o putu Božijem, da nikome ne ugađaš, jer ne praviš razlike među ljudima. Reci nam šta misliš: da li je dopušteno davati porez caru ili ne?“ Isus je prozreo njihovu opakost, pa je rekao: „Zašto me iskušavate, licemeri? Pokažite mi novac za plaćanje poreza!“ Dali su mu srebrnjak. Isus ih upita: „Čiji je ovo lik i natpis?“ Oni odgovore: „Carev.“ „Onda, dajte caru carevo, a Bogu Božije.“ Kada su čuli ovo, zadivili su se, pa su ga ostavili i otišli. Istog dana pristupe mu i sadukeji, koji govore da nema vaskrsenja, i upitaju ga: „Učitelju, Mojsije je rekao: ’Ako neki čovek umre i iza sebe ostavi ženu, a nema dece, onda neka se njegov brat oženi udovicom i podigne potomstvo svome bratu.’ Bilo tako u nas sedmoro braće. Prvi se oženio i umro, pa kako nije imao potomstva, njegova žena ostane njegovom bratu. Isto je bilo i sa drugim i trećim, i tako sve do sedmoga. Na kraju umre i žena. Kad prilikom vaskrsenja budu vaskrsli, kome će, dakle, pripasti žena, budući da su sva sedmorica bila njome oženjena?“ Isus im odgovori: „U zabludi ste, jer ne poznajete ni Pismo ni silu Božiju. Jer kad nastupi vaskrsenje, ljudi se neće ni ženiti ni udavati, nego će biti kao anđeli na nebu. A što se tiče vaskrsa iz mrtvih, zar niste čitali šta je rekao Bog? ’Ja sam Bog Avrahamov, Bog Isakov i Bog Jakovljev.’ On nije Bog mrtvih, nego živih.“ Kada je mnoštvo to čulo, bilo je zadivljeno njegovim učenjem. Kada su fariseji videli da je Isus ućutkao sadukeje, okupiše se, a jedan od njih, znalac Svetog pisma, upita ga, s namerom da ga iskuša: „Učitelju, koja je zapovest najveća u Zakonu?“ Isus mu odgovori: „Voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim.’ Ovo je najveća i najvažnija zapovest. Druga je jednako važna: ’Voli bližnjega svoga kao samoga sebe. Na ovim dvema zapovestima počiva sav Zakon i Proroci.“ Kada su se fariseji okupili, Isus ih upita: „Šta mislite o Hristu? Čiji je on sin?“ Oni mu odgovore: „Davidov.“ On ih upita: „Kako ga onda David, posredstvom Duha, naziva Gospodom kad govori: ’Reče Gospod Gospodu mome: „Sedi meni s moje desne strane, dok dušmane ne položim tvoje, za tvoje noge podnožje da budu“’? Dakle, ako ga David naziva Gospodom, kako onda može da bude njegov sin?“ Niko nije mogao da mu odgovori ni reči, i niko se od tada nije usudio da ga pita bilo šta.