Knjiga o Jovu 7:1-21

Ne kuluči li ljudski rod na zemlji i nisu li mu dani kao dani najamnikovi? Kao sluga što uzdiše za hladom i kao najamnik što čezne za nadnicom svojom, tako su i meni dodeljeni meseci besmisla, tegobne su mi noći određene. Ako legnem, kažem: ’Kad ću da ustanem?’ Oduži se noć, dodija mi i prevrćem se do zore. Telo mi se u crve i skoreno blato obuklo, koža mi je krastava i gnojna. Dani moji prohujaše brže nego tkanje na razboju, do kraja se odmotala nada. Priseti se da mi je život dašak, da mi oči više neće gledati dobra! Više me neće gledati oko koje me je gledalo. Tvoje će me oči potražiti ali mene više biti neće. Kao što se oblak raspline, nestane, tako se ne diže onaj što u Svet mrtvih siđe; ne vraća se više kući svojoj, zavičaj ga njegov više ne poznaje. Tako ni ja neću više da zatvaram usta svoja. Zavapiću u teskobi duha svoga, jadaću se u čemeru duše svoje. Šta sam ja to – more ili morska neman – da si stražu oko mene postavio?! Jer kad kažem: ’Postelja će moja da uteši mene, moj će ležaj da olakša žalopojke moje’, ti snovima tad me plašiš, prestravljuješ viđenjima; pa su mi i vešala draža i smrt više nego život. Smučilo mi se! Pa neću ja doveka da živim! Prođi me se, jer su dašak dani moji! Pa šta je čovek da ga tako uzdižeš, da ti je za srce prirastao; da se baviš njime iz jutra u jutro, da ga svakog trena iskušavaš? Dokle?! Nećeš li da skreneš svoj pogled sa mene? Nećeš li me pustiti nasamo, dok pljuvačku ja svoju progutam? Sve i da sam sagrešio, šta sam tebi učinio, o, čuvaru ljudi?! Zašto si me sebi ko metu stavio, pa sam ti postao teret? Što mi ne bi prestup oprostio i krivicu moju mimoišao? Jer, ja ću leći u prašinu, pa kad me potražiš – mene više biti neće.“