Knjiga o Jovu 7:1-21
Knjiga o Jovu 7:1-21 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
Зар није човек на земљи као у војсци, а дани његови као у надничара? Он је као роб који жели хлад и као надничар који чека надницу своју. Тако мени допадоше месеци јада, досуђене су ми ноћи мучне. Кад лежем мислим: ‘Кад ћу устати? Дуго ми је до вечери.’ Уморан сам до сутона. Тело ми црви и блато покривају, кожа ми пуца и распада се. Дани моји лете брже од ткачког чунка и прођоше без наде. Сети се да је мој живот ветар, да око моје срећу видети неће. Око које ме гледа неће ме више видети, твоје очи кад ме потраже, неће ме бити. Као што се облак разилази и нестаје, тако ко сиђе доле не враћа се. Никад се неће вратити кући својој и место његово га не познаје. Зато нећу спутавати уста, говорићу с тугом у духу, нарицаћу у једу душе своје. Јесам ли море или неман морска па ми постављаш стражу? Помислио сам: ‘Утешиће ме постеља моја, лежај ће ми ублажити патње.’ Тада ме плашиш сновима и препадаш ме виђењима. Душа моја жели да буде удављена, смрт је боља од патње. Додијало ми је и нећу вечно живети. Остави ме јер су ми дани празни. Шта је човек да га тако много цениш и бринеш о њему? Свако јутро га походиш и стално га провераваш. Кад ћеш скренути поглед с мене да прогутам пљувачку своју? Згрешио сам. Шта да чиним теби, чувару људи? Зар не можеш да ми опростиш грех мој и да обришеш преступ мој? Лећи ћу у прах и, кад ме потражиш, нећу постојати.”
Knjiga o Jovu 7:1-21 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
»Зар није тешка човекова служба на земљи? Зар не проводи дане као најамник? Као што слуга жуди за хладом, а најамник жељно чека плату, тако сам и ја месеце јаловости наследио, ноћи јада су ми додељене. Кад легнем, мислим: ‚Кад ћу устати?‘ А ноћ се отегла и доста ми је превртања до зоре. Тело ми прекривено црвима и блатом, кожа ми испуцала и гнојна. Дани ми бржи од ткалачког чунка и без наде се примичу крају. Сети се, Боже, да ми је живот само дашак. Моје очи више неће видети срећу. Око које ме сада гледа, више ме неће видети. Тражићеш ме, али ме неће бити. Као што се облак расплине и више га нема, тако се не враћа ни ко сиђе у Шеол: никад се више не враћа кући, укућани га више не познају. »Зато нећу да суспрежем уста. Говорићу јер ми је дух тескобан, жалићу се јер ми је душа чемерна. Зар сам ја море или морска неман кад си нада мном поставио стражу? Ако кажем: ‚На постељи ћу наћи утеху, мој лежај ће ми олакшати јадање‘, ти ме сновима плашиш и виђењима престрављујеш, па ми је драже дављење и смрт него ове моје кости. Презирем живот, нећу вечно живети. Окани ме се, моји дани су као дах. »Шта је човек, да ти је толико важан, да ти је тако прирастао срцу, да га походиш сваког јутра и сваког трена провераваш? Зашто не скинеш поглед с мене, тек толико да пљувачку прогутам? Ако сам згрешио, шта сам учинио теби, ти надзорниче људи? Зашто си ме узео за мету? Зар сам ти постао терет? Зашто мој прекршај не опростиш и не пређеш преко мога греха? Јер, ускоро ћу лећи у прашину и ти ћеш ме помно тражити, али мене више неће бити.«
Knjiga o Jovu 7:1-21 Novi srpski prevod (NSPL)
Ne kuluči li ljudski rod na zemlji i nisu li mu dani kao dani najamnikovi? Kao sluga što uzdiše za hladom i kao najamnik što čezne za nadnicom svojom, tako su i meni dodeljeni meseci besmisla, tegobne su mi noći određene. Ako legnem, kažem: ’Kad ću da ustanem?’ Oduži se noć, dodija mi i prevrćem se do zore. Telo mi se u crve i skoreno blato obuklo, koža mi je krastava i gnojna. Dani moji prohujaše brže nego tkanje na razboju, do kraja se odmotala nada. Priseti se da mi je život dašak, da mi oči više neće gledati dobra! Više me neće gledati oko koje me je gledalo. Tvoje će me oči potražiti ali mene više biti neće. Kao što se oblak raspline, nestane, tako se ne diže onaj što u Svet mrtvih siđe; ne vraća se više kući svojoj, zavičaj ga njegov više ne poznaje. Tako ni ja neću više da zatvaram usta svoja. Zavapiću u teskobi duha svoga, jadaću se u čemeru duše svoje. Šta sam ja to – more ili morska neman – da si stražu oko mene postavio?! Jer kad kažem: ’Postelja će moja da uteši mene, moj će ležaj da olakša žalopojke moje’, ti snovima tad me plašiš, prestravljuješ viđenjima; pa su mi i vešala draža i smrt više nego život. Smučilo mi se! Pa neću ja doveka da živim! Prođi me se, jer su dašak dani moji! Pa šta je čovek da ga tako uzdižeš, da ti je za srce prirastao; da se baviš njime iz jutra u jutro, da ga svakog trena iskušavaš? Dokle?! Nećeš li da skreneš svoj pogled sa mene? Nećeš li me pustiti nasamo, dok pljuvačku ja svoju progutam? Sve i da sam sagrešio, šta sam tebi učinio, o, čuvaru ljudi?! Zašto si me sebi ko metu stavio, pa sam ti postao teret? Što mi ne bi prestup oprostio i krivicu moju mimoišao? Jer, ja ću leći u prašinu, pa kad me potražiš – mene više biti neće.“
Knjiga o Jovu 7:1-21 Нови српски превод (NSP)
Не кулучи ли људски род на земљи и нису ли му дани као дани најамникови? Као слуга што уздише за хладом и као најамник што чезне за надницом својом, тако су и мени додељени месеци бесмисла, тегобне су ми ноћи одређене. Ако легнем, кажем: ’Кад ћу да устанем?’ Одужи се ноћ, додија ми и преврћем се до зоре. Тело ми се у црве и скорено блато обукло, кожа ми је крастава и гнојна. Дани моји прохујаше брже него ткање на разбоју, до краја се одмотала нада. Присети се да ми је живот дашак, да ми очи више неће гледати добра! Више ме неће гледати око које ме је гледало. Твоје ће ме очи потражити али мене више бити неће. Као што се облак расплине, нестане, тако се не диже онај што у Свет мртвих сиђе; не враћа се више кући својој, завичај га његов више не познаје. Тако ни ја нећу више да затварам уста своја. Завапићу у тескоби духа свога, јадаћу се у чемеру душе своје. Шта сам ја то – море или морска неман – да си стражу око мене поставио?! Јер кад кажем: ’Постеља ће моја да утеши мене, мој ће лежај да олакша жалопојке моје’, ти сновима тад ме плашиш, престрављујеш виђењима; па су ми и вешала дража и смрт више него живот. Смучило ми се! Па нећу ја довека да живим! Прођи ме се, јер су дашак дани моји! Па шта је човек да га тако уздижеш, да ти је за срце прирастао; да се бавиш њиме из јутра у јутро, да га сваког трена искушаваш? Докле?! Нећеш ли да скренеш свој поглед са мене? Нећеш ли ме пустити насамо, док пљувачку ја своју прогутам? Све и да сам сагрешио, шта сам теби учинио, о, чувару људи?! Зашто си ме себи ко мету ставио, па сам ти постао терет? Што ми не би преступ опростио и кривицу моју мимоишао? Јер, ја ћу лећи у прашину, па кад ме потражиш – мене више бити неће.“
Knjiga o Jovu 7:1-21 Sveta Biblija (SRP1865)
Nije li èovjek na vojsci na zemlji? a dani njegovi nijesu li kao dani nadnièarski? Kao što sluga uzdiše za sjenom i kao što nadnièar èeka da svrši, Tako su meni dati u našljedstvo mjeseci zaludni i noæi muène odreðene mi. Kad legnem, govorim: kad æu ustati? i kad æe proæi noæ? i sitim se prevræuæi se do svanuæa. Tijelo je moje obuèeno u crve i u grude zemljane, koža moja puca i rašèinja se. Dani moji brži biše od èunka, i proðoše bez nadanja. Opomeni se da je moj život vjetar, da oko moje neæe više vidjeti dobra, Niti æe me vidjeti oko koje me je viðalo; i tvoje oèi kad pogledaju na me, mene neæe biti. Kao što se oblak razilazi i nestaje ga, tako ko siðe u grob, neæe izaæi, Neæe se više vratiti kuæi svojoj, niti æe ga više poznati mjesto njegovo. Zato ja neæu braniti ustima svojim, govoriæu u tuzi duha svojega, naricati u jadu duše svoje. Eda li sam more ili kit, te si namjestio stražu oko mene? Kad reèem: potješiæe me odar moj, postelja æe mi moja oblakšati tužnjavu, Tada me strašiš snima i prepadaš me utvarama, Te duša moja voli biti udavljena, voli smrt nego kosti moje. Dodijalo mi je; neæu dovijeka živjeti; proði me se; jer su dani moji taština. Šta je èovjek da ga mnogo cijeniš i da mariš za nj? Da ga pohodiš svako jutro, i svaki èas kušaš ga? Kad æeš se odvratiti od mene i pustiti me da progutam pljuvanku svoju? Zgriješio sam; šta æu ti èiniti, o èuvaru ljudski? zašto si me metnuo sebi za biljegu, te sam sebi na tegobu? Zašto mi ne oprostiš grijeh moj i ne ukloniš moje bezakonje? jer æu sad leæi u prah, i kad me potražiš, mene neæe biti.