Knjiga o Jovu 16:1-18

A Jov je odgovorio ovim rečima: „Mnogo sam ja takvih stvari čuo, svi vi ste mi mučni tešioci! Ima li kraja pričanju u vetar? Šta te to tera da mi odgovaraš? I ja bih poput vas govorio da ste vi na mome mestu, podbadao bih vas rečima i klimao glavom na vas. Ali bi vas usta moja ojačala, usne moje donele utehu. Ako bih govorio, svoj bol ne bih ublažio; ako bih ućutao, koliko bola bi me napustilo? Ipak, on me je iznurio; ti si mi zatro sve ukućane moje! Zgrabio si me, bol je svedok protiv mene; mršavost se moja podignula da u lice me optuži. Njegov me gnev razdire i spopada, na mene zubima škrguće svojim, dušmanin moj je na mene upro oči svoje! Razjapili su svoja usta prema meni, s prezirom mi šamaraju obraze, okupljaju se protiv mene. Zlotvoru me Bog je izručio, bacio me u ruke zlobnika! Mirno sam živeo, a on me je uzdrmao, za vrat me je dočepao, smrskao me; sebi me je za metu stavio; strelci su me njegovi okružili, nutrinu mi je rasparao bez milosti i žuč mi je po zemlji prosuo. Prolama kroz mene sve prolom za prolomom, kao ratnik prema meni tutnji. Za kožu sam svoju, ja zašio kostret, u prašinu dostojanstvo svoje uvaljao. Od ridanja podbulo je lice moje, kapci su mi poput smrti crni, premda nasilja nema u rukama mojim i moja je molitva čista. O, zemljo, krv moju ne prekrivaj! Ne bilo mesta za moj vapaj!