Knjiga o Jovu 14:7-22

Jer postoji nada i za drvo posečeno; ponovo će da iznikne i neće ostati bez mladica svojih. Nek mu se i koren u zemlji sparuši i panj mu se u zemlji sasuši; propupeće čim oseti vodu, pustiće izdanke kao da je zasad! A čovek skončava onemoćao; izdahne smrtnik, i gde je on? Iz mora ishlapi voda, a potok presahne, presuši; tako i čovek legne da više ne ustane; dok nebesa ne bude bilo ne bude se, ne dižu se ljudi iz sna njihovoga. O, kada bi me u Svet mrtvih sakrio, sklonio me dok gnev tvoj ne mine; kada bi mi postavio rok i tad me se setio! Alʼ kad čovek umre, da li više živi? Kroz sve dane svog kulučenja, ja čekaću da mi stigne smena. Ti ćeš me pozvati i ja ću se odazvati, zaželećeš delo ruku svojih. Tada ćeš mi korake brojati, na moj greh se nećeš osvrtati. Prestup si moj svezao u vreću, krivicu si moju izbelio. Ali kao što se gora ruši, odranja se, kao što se kamen sa svog mesta svalja; ko što vode razdrobe kamenje i bujice tlo isperu, i ti tako uništavaš čovekovu nadu. Jednom zasvagda ti ga nadvladavaš i on odlazi, lice mu menjaš i otpuštaš ga. I on ne zna da li su mu sinovi u časti, i ne vidi ako su neznatni. Samo mu je telo u bolu svome, samo mu duša za sobom pati.“