Jakov, sluga Boga i Gospoda Isusa Hrista, pozdravlja dvanaest plemena Izrailjevih rasejanih po svetu.
Braćo moja, smatrajte za čistu radost kad god vas zadese svakojaka iskušenja, znajući da kušanje vaše vere izgrađuje istrajnost. Istrajnost, pak, neka se pokaže savršenom, da biste vi bili savršeni i potpuni i bez ikakvog nedostatka.
Ako kome od vas nedostaje mudrosti, neka traži od Boga koji svima daje velikodušno i bez prekora, i on će mu je dati. Samo neka traži sa verom, bez ikakve sumnje, jer onaj koji sumnja sličan je morskom talasu koji vetar podiže i valja. Takav čovek neka i ne pomišlja da će što primiti od Gospoda, jer je kolebljiv, te stoga nepostojan u svim svojim postupcima.
Siromašni brat neka se hvali svojom uzvišenošću, a onaj koji je bogat – svojom poniznošću, jer će svenuti kao cvet u travi. Jer, kad sunce grane sa žegom, trava se suši, a cvet u njoj vene, te mu lepota propada. Tako će i bogati proći sa svojim poslovima.
Blažen je čovek koji istrajno odoleva iskušenjima, jer će, budući prekaljen, primiti venac života koji je Bog obećao onima koji ga vole.
Kada je neko izložen iskušenju, neka ne kaže: „Bog me iskušava“, jer Bog se ne može iskušavati zlom, niti on sam koga iskušava. Svako, naime, podleže iskušenju tako što ga njegova vlastita zla želja odvlači i mami. Zla želja, zatim, budući začeta, rađa greh, a učinjeni greh rađa smrt.
Ne varajte se, braćo moja voljena. Svaki dobar dar i savršen poklon dolazi nam odozgo, od Oca svetlosti, koji se ne menja kao senka. On nas je po svojoj volji rodio rečju istine, da budemo prvi među njegovim stvorenjima.
A ovo znajte, voljena moja braćo: neka svako bude brz da čuje, spor da odgovori, i spor da se razgnevi; jer, čovekov gnev ne postiže pravednost koju Bog traži. Zato odbacite svu nečistotu i preostalu zloću te krotko prihvatite reč usađenu u vas, koja može da vas spase.
Ne budite oni koji samo slušaju reč i tako sebe varaju; budite oni koji je izvršavaju. Jer onaj koji sluša reč, a ne izvršava je, sličan je čoveku koji posmatra svoje lice u ogledalu; pogledao se, naime, pa otišao, odmah zaboravljajući kako je izgledao. Ali ko se zagleda u savršeni Zakon slobode, te istraje u njemu, i ne bude zaboravni slušač, nego onaj koji ga izvršava – taj će biti blažen u onome što čini.
Ako neko sebe smatra pobožnim, a ne zauzdava svoj jezik, taj vara sebe; njegova pobožnost ništa ne vredi. Ovo je čista i neokaljana pobožnost koju Bog i Otac prihvata: zauzimati se za siromašne i udovice u njihovim neprilikama i čuvati sebe neokaljanim od sveta.