Knjiga proroka Isaije 5:1-30

Zapevaću miljeniku svome, pesmu ljubavnika svojega o vinogradu njegovom. Moj miljenik je vinograd imao na brdašcu rodnome. On ga okopa i od kamenja očisti, te lozu plemenitu u njemu posadi. Posred njega on kulu podiže i u njemu muljaru sagradi. Čekao je da mu rodi grožđe, a on njemu izrodi vinjage. „Sad, stanovnici jerusalimski, i vi, ljudi Judejci, vi budite sudije na sudu između mene i mog vinograda. Šta još mogoh učiniti za vinograd moj, a da mu nisam učinio? Zašto? Ja se nadah da će roditi grožđe, a on je izrodio vinjage? I sad da vam kažem šta ću da učinim vinogradu svome: plot ću njegov ukloniti, neka ga pustoše; zid ću njegov razvaliti, neka ga izgaze; u pustoš ću ga pretvoriti, niti će biti orezan, niti će biti okopan; neka sav zaraste u bodlje i u trnje; i oblacima ću zabraniti da nad njim kišu puste.“ Naime, vinograd Gospoda nad vojskama dom je Izrailjev; i ljudi Judejci zasad su njegov premili. Nadao se on pravu, a eto krvoprolića; nadao se pravednosti, a eto vapaja. Teško onima koji primiču kuću uz kuću, polje uz polje, sastavljaju dok sve mesto ne zauzmu, te da jedini sred zemlje ostanu. Ušima svojim slušam Gospoda nad vojskama: „Baš će kuće mnoge opusteti, velike i lepe bez žitelja ostati. Jer vinograd od deset vata samo će bačvicu dati, i zasejana mera daće deseti deo.“ Teško onima koji rano rane da se opijaju pićem žestokim, nastavljaju do rasvitka zato što ih vino raspaljuje. Harfe i lire, bubnjevi i frule i vino na gozbama su njihovim; a za delo Gospodnje ne mare, i rad ruku njegovih ne gledaju. Zato što znanja nema, narod moj će u ropstvo odveden biti; i slavni njegovi će od gladi umirati, i mnoštvo će njegovo od žeđi goreti. Zato je Svet mrtvih ždrelo svoje razvalio, i neizmerne ralje razjapio da se u njih strmoglave slava njegova i mnoštvo njegovo uz buku njegovu i viku njegovu. I čovek će se savijati, i muževan će ponižen biti, i silnici će pogled oboriti. Gospod nad vojskama sudom će se uzvisiti, i Bog sveti svetost će pravdom dokazati. Jaganjci će kao na pašnjacima pasti, i jarci će po bogataškim ruševinama brstiti. Teško onima koji na sebe krivicu navlače užima varalačkim i opakost konopcima kolskim – onima koji govore: „Neka požuri, neka pohita sa onim što čini, pa da vidimo. Neka se približi i neka dođe Svetitelj Izrailjev sa onim što je naumio, pa da znamo!“ Teško onima koji zlo dobrim nazivaju, a dobro zlim; tamu kao svetlost predstavljaju, a svetlost kao tamu; gorko kao slatko predstavljaju, a slatko kao gorko! Teško onima koji u svojim očima su mudri i sami pred sobom pametni! Teško onima koji su u vinu silni, i u mešanju žestokih pića hrabri; koji za mito krivca opravdavaju, i pravedničku pravednost potiskuju. Zato, kao što plameni jezici strnjiku proždiru, i kao što vatra seno proguta, tako će koren njihov istrunuti, kao prah će se pupoljak njihov razleteti; zato što odbaciše Zakon Gospoda nad vojskama i prezreše reč Svetitelja Izrailjeva. Zato se raspalio gnev Gospodnji protiv njegovog naroda, te on na njega podiže ruku svoju i tako ga udari da se potresoše planine; pa telesa njihova leže kao smeće posred ulica. Ipak, gnev se njegov još ne smiruje, još je ispružena ruka njegova. On podiže ratnu zastavu narodima izdaleka; i on im zazviždi do kraja zemlje; i gle, brzom hitrinom oni dolaze. Među njima nema ni umorna, ni sustala, ni dremljiva, ni pospana; ni da im se pojas oko struka raspasuje, ni da im se remen na sandali dreši. Njihove su strele dobro zašiljene; njihovi su lukovi svi zapeti; njihovih konja kopita su kao kremen; njihovi su točkovi kao vihor. Njihova je rika kao u lava, oni riču kao mlada zver, i reže, i plene, i odnose, i niko ih ne sprečava. I režaće na njega u dan onaj kao more kada reži. Pogleda li neko na zemlju, gle, tama je i teskoba, i svetlost zamračena oblacima njenim.