Zapevaću miljeniku svome,
pesmu ljubavnika svojega o vinogradu njegovom.
Moj miljenik je vinograd imao
na brdašcu rodnome.
On ga okopa i od kamenja očisti,
te lozu plemenitu u njemu posadi.
Posred njega on kulu podiže
i u njemu muljaru sagradi.
Čekao je da mu rodi grožđe,
a on njemu izrodi vinjage.
„Sad, stanovnici jerusalimski, i vi, ljudi Judejci,
vi budite sudije na sudu između mene i mog vinograda.
Šta još mogoh učiniti za vinograd moj,
a da mu nisam učinio?
Zašto? Ja se nadah da će roditi grožđe,
a on je izrodio vinjage?
I sad da vam kažem
šta ću da učinim vinogradu svome:
plot ću njegov ukloniti,
neka ga pustoše;
zid ću njegov razvaliti,
neka ga izgaze;
u pustoš ću ga pretvoriti,
niti će biti orezan, niti će biti okopan;
neka sav zaraste u bodlje i u trnje;
i oblacima ću zabraniti
da nad njim kišu puste.“
Naime, vinograd Gospoda nad vojskama
dom je Izrailjev;
i ljudi Judejci
zasad su njegov premili.
Nadao se on pravu, a eto krvoprolića;
nadao se pravednosti, a eto vapaja.
Teško onima
koji primiču kuću uz kuću, polje uz polje,
sastavljaju dok sve mesto ne zauzmu,
te da jedini sred zemlje ostanu.
Ušima svojim slušam Gospoda nad vojskama:
„Baš će kuće mnoge opusteti,
velike i lepe bez žitelja ostati.
Jer vinograd od deset vata samo će bačvicu dati,
i zasejana mera daće deseti deo.“
Teško onima koji rano rane
da se opijaju pićem žestokim,
nastavljaju do rasvitka
zato što ih vino raspaljuje.
Harfe i lire,
bubnjevi i frule i vino na gozbama su njihovim;
a za delo Gospodnje ne mare,
i rad ruku njegovih ne gledaju.
Zato što znanja nema,
narod moj će u ropstvo odveden biti;
i slavni njegovi će od gladi umirati,
i mnoštvo će njegovo od žeđi goreti.
Zato je Svet mrtvih ždrelo svoje razvalio,
i neizmerne ralje razjapio
da se u njih strmoglave slava njegova i mnoštvo njegovo
uz buku njegovu i viku njegovu.
I čovek će se savijati,
i muževan će ponižen biti,
i silnici će pogled oboriti.
Gospod nad vojskama sudom će se uzvisiti,
i Bog sveti svetost će pravdom dokazati.
Jaganjci će kao na pašnjacima pasti,
i jarci će po bogataškim ruševinama brstiti.
Teško onima koji na sebe
krivicu navlače užima varalačkim
i opakost konopcima kolskim –
onima koji govore: „Neka požuri,
neka pohita sa onim što čini,
pa da vidimo.
Neka se približi i neka dođe Svetitelj Izrailjev
sa onim što je naumio,
pa da znamo!“
Teško onima koji zlo dobrim nazivaju,
a dobro zlim;
tamu kao svetlost predstavljaju,
a svetlost kao tamu;
gorko kao slatko predstavljaju,
a slatko kao gorko!
Teško onima koji u svojim očima su mudri
i sami pred sobom pametni!
Teško onima koji su u vinu silni,
i u mešanju žestokih pića hrabri;
koji za mito krivca opravdavaju,
i pravedničku pravednost potiskuju.
Zato, kao što plameni jezici strnjiku proždiru,
i kao što vatra seno proguta,
tako će koren njihov istrunuti,
kao prah će se pupoljak njihov razleteti;
zato što odbaciše Zakon Gospoda nad vojskama
i prezreše reč Svetitelja Izrailjeva.
Zato se raspalio gnev Gospodnji protiv njegovog naroda,
te on na njega podiže ruku svoju i tako ga udari
da se potresoše planine;
pa telesa njihova leže kao smeće posred ulica.
Ipak, gnev se njegov još ne smiruje,
još je ispružena ruka njegova.
On podiže ratnu zastavu narodima izdaleka;
i on im zazviždi do kraja zemlje;
i gle, brzom hitrinom oni dolaze.
Među njima nema ni umorna, ni sustala,
ni dremljiva, ni pospana;
ni da im se pojas oko struka raspasuje,
ni da im se remen na sandali dreši.
Njihove su strele dobro zašiljene;
njihovi su lukovi svi zapeti;
njihovih konja kopita su kao kremen;
njihovi su točkovi kao vihor.
Njihova je rika kao u lava,
oni riču kao mlada zver,
i reže, i plene, i odnose,
i niko ih ne sprečava.
I režaće na njega u dan onaj
kao more kada reži.
Pogleda li neko na zemlju,
gle, tama je i teskoba,
i svetlost zamračena oblacima njenim.