Knjiga proroka Isaije 33:1-24

Teško tebi, razaraš, a nisi razoren, i izdajnik si, a tebe nisu izdali. Kad prestaneš da razaraš, ti ćeš biti razoren; kad završiš sa izdajništvom, tebe će izdati. Gospode, smiluj se nama, ti si naša nada. Budi njihova mišica jutrima, i naše spasenje u vreme nevolje. Narodi su pobegli pred gomilom koja tutnji, puci su se raspršili pred uzvišenošću tvojom. I vaš plen se sakuplja, sakupljaju se gusenice, kao što skakavci tumaraju, tako on optrčava oko njega. Gospod je uzvišen zato što na visini stanuje, i napunio je Sion pravom i pravednošću. I tvoja bezbedna vremena biće spaseno bogatstvo, mudrost i znanje. Njegova je riznica bogobojaznost. Gle, delije kukaju napolju, glasnici za mir zaplakaće gorko. Opusteli su drumovi, prestali su da putuju putnici. Savez je raskinuo, gradove odbacio, čoveka ne poštuje. Tuguje, klone zemlja; Livan je postiđen i vene, Saron je postao kao pustara, Vasan i Karmil su bez lišća. „Sad ću ustati – govori Gospod. Sad ću biti uzvišen. Sad ću biti podignut. Zasejali ste seno, rodićete strnjiku. Proždreće vas vaš ognjeni dah. I biće narodi kao peći za kreč, trnje posečeno u vatri će izgoreti. Vi, koji ste daleko, čujte šta sam učinio; a vi, koji ste blizu, upoznajte silu moju: strepe na Sionu grešnici, užas spopada prokletnike. ’Ko od nas će opstati pred vatrom što proždire? Ko od nas će opstati pred požarom večnim?’ Onaj koji živi pravedno i koji govori čestito, prezire zarađeno na nasilju, stresa mito sa svojih dlanova, odbija da posluša za krvoproliće, i neće da gleda da se čini zlo. Taj će stanovati na visinama, zaklon će mu biti tvrđave na stenama, hranu će dobijati redovno i voda će mu biti obezbeđena. Oči tvoje gledaće cara u lepoti njegovoj, posmatraće zemlju oblasti dalekih. Srce će tvoje razmatrati užas: ’Gde je onaj što broji? Gde je onaj što meri? Gde je onaj što kule broji?’ Nećeš videti naroda žestokog, naroda čiji se govor teško sluša, jezika stranog što ga niko ne razume.“ Pogledaj Sion, grad praznika naših. Oči će tvoje Jerusalim videti, boravište zaštićeno, šator neuzdrmani, čiji se stubići ne vade nikada, a nijedno uže njegovo neće se otkinuti. Ta onda ćemo imati dostojanstvenog Gospoda, umesto reka, rukavaca širokih sa obe strane. Neće njime prolaziti lađa na vesla, niti će prodreti zapovednički brod. Jer: naš sudija je Gospod, naš zakonodavac je Gospod, naš car je Gospod, on će nas spasti. Tvoja užad su popustila, svoje katarke ne mogu držati, niti jedra podizati – pa se deli mnogi plen od pljačke; kljasti će otimati otimačinu, i nijedan stanovnik neće reći: „Bolestan sam.“ Narodu koji boravi u njemu krivica će oproštena biti.