Naime, pošto je Zakon tek senka budućih dobara, a ne i sam oblik stvari, on ne može jednim te istim žrtvama, koje se svake godine iznova prinose, usavršiti one koji pristupaju Bogu. Ako, dakle, oni koji su jednom očišćeni od greha ne bi više imali osećanje krivice za greh, onda se žrtve ne bi više prinosile. Ovako, žrtve svake godine podsećaju na grehe, zato što krv bikova i jaraca ne može da ukloni grehe.
Zato ulazeći u svet, Hristos govori:
„Žrtve i prinose nisi poželeo,
ali si mi zato telo pripravio;
u žrtvama svespalnicama
i žrtvama za greh nisi uživao.
Tada rekoh: ’Evo, dolazim,
da izvršim volju tvoju, Bože,
jer je tako napisano za mene u svitku.’“
Gore kaže: „Žrtve i prinose nisi poželeo, niti si u svespalnicama i žrtvama za greh uživao“ (ovo je rekao iako se žrtve prinose po Zakonu). Onda nastavlja: „Evo, dolazim da izvršim tvoju volju.“ Time ukida prvo da bi uveo drugo. A mi smo posvećeni tako što je Isus Hristos prineo svoje telo jednom za svagda.
Svaki sveštenik, doduše, svakodnevno vrši svoju službu prinoseći uvek iznova iste žrtve, koje nikada ne mogu potpuno ukloniti grehe. A Hristos je jednom prineo sebe za grehe i zauvek seo s desne strane Bogu. On tamo čeka sve dok njegovi neprijatelji ne budu postavljeni za postolje njegovih nogu. Jer, on je jednom žrtvom zauvek doveo do savršenstva one koji su posvećeni. A i Sveti Duh nam svedoči o tome pošto je rekao:
„Ovo je savez koji ću sklopiti sa njima,
nakon tih dana, govori Gospod:
staviću svoje zakone u njihova srca,
i upisaću ih u njihov um,
i neću se više sećati njihovih greha i bezakonja.“
A kad su gresi oprošteni, žrtve se više ne prinose.