1. Mojsijeva 50:1-26

Josif se baci preko očevog lica, pa se isplače nad njim i izljubi ga. Zatim je zapovedio lekarima koji su bili u njegovoj službi da mu balzamuju oca. Lekari su balzamovali Izrailja. Za to im je trebalo četrdeset dana, jer toliko traje balzamovanje. Egipćani su ga oplakivali sedamdeset dana. Kad su dani žalosti prošli, Josif se obrati faraonovim dvoranima: „Ako sam stekao vašu naklonost, prenesite faraonu ovo: ’Moj me je otac zakleo, rekavši: ’Evo, bliži mi se kraj. Sahrani me u grobu koji sam načinio za sebe u zemlji hananskoj.’ Sada mi dopusti da odem i sahranim svoga oca, a onda ću se vratiti.’“ Faraon mu reče: „Idi i sahrani svoga oca kako te je zakleo.“ Tako Josif ode da sahrani svoga oca. Sa njim su pošli i svi faraonovi dvorani – uglednici na njegovom dvoru i svi uglednici egipatske zemlje, kao i sva njegova porodica, njegova braća i porodica njegovog oca. U gosenskom kraju su ostala jedino njihova deca, ovce i goveda. Sa njim su išla i bojna kola i konjanici. Povorka je bila veoma duga. Kad su stigli do Atadovog gumna, koji je s one strane Jordana, održali su veliko i svečano naricanje. Josif je održao sedmodnevni obred žalosti za svojim ocem. Kad su stanovnici Hanana videli obred žalosti kod Atadovog gumna, rekli su: „To je egipatski svečani obred žalosti.“ Zato je to mesto nazvano Avel-Misraim. Ono se nalazi s one strane Jordana. Jakovljevi sinovi su mu učinili kako im je zapovedio. Njegovi sinovi su ga odneli u hanansku zemlju i sahranili u pećini na polju Makpela kod Mamrije. To polje je Avraham kupio od Efrona Hetita za sahranjivanje. Nakon što je sahranio svoga oca, Josif se vratio u Egipat, on i njegova braća, i svi koji su pošli sa njim da sahrani svoga oca. Videvši da im je otac mrtav, Josifova braća rekoše: „Šta ako je Josif još uvek kivan na nas, pa nam uzvrati za sve zlo što smo mu naneli?“ Zato poruče oni Josifu: „Pred svoju smrt, tvoj otac je zapovedio: ’Ovako recite Josifu: ’Oprosti svojoj braći nepravdu i greh koji su učinili postupajući onako zlo prema tebi.’ Oprosti, stoga, nepravdu slugama Boga tvoga oca.’“ Josif se zaplakao kad su mu to rekli. Njegova braća lično dođu k njemu, bace se pred njega i kažu mu: „Evo nas, tvoji smo robovi!“ Ali Josif im reče: „Ne bojte se! Pa, zar sam ja umesto Boga? Vi ste smišljali da mi naudite, ali Bog je to okrenuo na dobro. To je učinio da bi sačuvao na životu mnoge narode, kako to i jeste danas. Zato se ne bojte! Ja ću se brinuti za vas i vašu decu.“ Tako ih je umirio ljubaznim rečima. Josif je ostao u Egiptu sa porodicom svoga oca. Živeo je stotinu deset godina. Josif je dočekao da vidi Jefremovu decu do trećeg kolena. Mahirovi sinovi, Manasijini unuci su se takođe rodili na Josifovim kolenima. Josif se obrati svojoj braći: „Evo, uskoro ću umreti. Bog će vas svakako posetiti i odvesti vas iz ove zemlje u zemlju koju je pod zakletvom obećao Avrahamu, Isaku i Jakovu.“ Tada je Josif zakleo sinove Izrailjeve: „Bog će vam svakako priteći u pomoć. Tada ćete poneti moje kosti odavde.“ Josifu je bilo stotinu deset godina kad je umro. Zatim su ga balzamovali i u Egiptu ga položili u kovčeg.