1. Mojsijeva 37:1-11

Jakov je živeo u zemlji gde je njegov otac živeo kao stranac – u zemlji hananskoj. Ovo je izveštaj o Jakovljevoj porodici. Josif, mladić od sedamnaest godina, je čuvao stada svoga oca sa sinovima Vale i Zelfe, koje su bile žene njegovog oca. Josif je njihovom ocu podnosio loše izveštaje o njima. Izrailj je Josifa voleo više od svih svojih sinova, jer mu se ovaj rodio pod starost. Zato mu je napravio dugačku odoru s rukavima. Njegova braća su primetila da ga njihov otac više voli nego li ijednog od njih, pa su ga toliko zamrzeli da nisu mogli ni da ga pozdrave. Jednom je Josif usnio san i ispričao ga svojoj braći, zbog čega su ga oni još više zamrzeli. „Poslušajte, molim vas – rekao je Josif – san koji sam usnio. Vezujemo mi žito u snoplje nasred polja, kad se najednom moj snop digne i uspravi. Uto se vaši snopovi okupe oko moga snopa i duboko mu se poklone.“ Njegova braća mu rekoše: „Da ne misliš da se zacariš nad nama? Da nećeš, možda, da vladaš nad nama?“ Zbog njegovih snova i zbog njegovih reči su ga još više zamrzeli. Josif je usnio još jedan san i ispričao ga svojoj braći: „Evo, usnio sam još jedan san. Sunce, mesec i jedanaest zvezda duboko su mi se poklonili.“ Ali, kad je ispričao san svome ocu i svojoj braći, njegov ga otac ukori: „Šta znači taj san koji si usnio? Zar ćemo doći ja, tvoja majka i tvoja braća i do zemlje ti se klanjati?“ Njegova braća su mu zavidela, ali je njegov otac držao celu stvar na umu.