U trećoj godini Kira, cara Persije, Danilu, koji je nazvan Valtazar, bila je otkrivena poruka. Poruka je bila istinita, a odnosila se na veliki rat. On je razumeo poruku; njeno značenje mu je došlo u viđenju.
U te dane, ja, Danilo, bio sam u žalosti tri sedmice. Nisam jeo probrana jela, meso i vino nije ulazilo na moja usta, niti sam se mazao uljem dok se nisu navršile tri sedmice.
Dvadeset četvrtog dana prvog meseca, stajao sam pored velike reke Tigar. Kad sam podigao pogled, ugledao sam jednog čoveka obučenog u lanenu odeću. Bokovi su mu bili opasani pojasom od čistog zlata iz Ufaza. Telo mu je bilo kao hrisolit, lice kao munja, a oči kao upaljena baklja. Njegove ruke i noge izgledale su kao uglačana bronza, a glas mu je bio kao buka velikog mnoštva.
Samo sam ja, Danilo, video viđenje; ljudi koji su bili sa mnom nisu videli viđenje. Njih je obuzeo veliki strah, pa su pobegli i sakrili se. A ja sam ostao sam gledajući ovo veliko viđenje; snage je nestalo u meni, lice mi se izmenilo, izobličilo se, ostavila me snaga.
Tada sam začuo kako mi govori glas, i čim sam čuo njegov glas kako mi govori, pao sam licem na zemlju utonuvši u dubok san. Ali ruka me je dotakla i pomogla mi da se pridignem na kolena i ruke. On mi reče: „Danilo, izabrani čoveče, razmotri reči koje ti govorim. Ustani, jer sam poslan k tebi.“
Kada mi je rekao ove reči, ustao sam tresući se. Zatim je rekao: „Ne boj se, Danilo, jer su tvoje reči bile uslišene još prvog dana kad si odlučio da razumeš ovo i da se poniziš pred svojim Bogom; zbog tvojih reči sam i došao. Međutim, knez persijske vojske mi se odupirao dvadeset jedan dan, ali mi je Mihailo, jedan od vodećih knezova, pritekao u pomoć kad sam ostao sam s persijskim carevima. Došao sam, dakle, da ti razjasnim šta će zadesiti tvoj narod u poslednjim danima. Ima, naime, još jedno viđenje za te dane.“