Dela apostolska 27:1-38

Kada je bilo odlučeno da otplovimo u Italiju, Pavla i neke druge zatvorenike predali su na čuvanje kapetanu carske čete koji se zvao Julije. Ukrcali smo se u jednu adramitsku lađu, koja je trebalo da plovi u azijske luke, i otplovili. Sa nama je bio Aristarh, Makedonac iz Soluna. Sutradan smo pristali u Sidonu. Kapetan Julije se ljubazno ophodio prema Pavlu i dopustio mu da poseti svoje prijatelje, da bi se pobrinuli za njegove potrebe. Kad smo otišli odande, plovili smo u zavetrini Kipra, jer su duvali protivni vetrovi. Preplovivši more duž obala Kilikije i Pamfilije, stigli smo u Miru likijsku. Tu je kapetan našao lađu iz Aleksandrije koja je plovila za Italiju, te se ukrcasmo. Nekoliko dana smo plovili veoma sporo i jedva smo stigli do Knida. Pošto nam vetar nije dao da pristanemo, plovili smo pored Salmone, u zavetrini Krita. Ploveći s mukom uz obalu, stigli smo u mesto koje se zvalo „Dobra pristaništa“, blizu grada Laseje. Budući da je prošlo dosta vremena, a plovidba postala opasna, jer se i post već bio završio, Pavle ih je opominjao: „Ljudi – govorio im je – vidim da će ova plovidba biti opasna i da će biti velike štete, ne samo po tovar i lađu, nego i po naše živote.“ Međutim, kapetan je imao više poverenja u kormilara i vlasnika broda, nego u Pavla. Pošto luka nije bila pogodna da se prezimi, većina je odlučila da se otplovi dalje uz obalu, kako bi došli do Feniksa i tamo prezimili. To je bila kritska luka koja je bila otvorena prema jugozapadu i severozapadu. Duvao je blag južni vetar, pa su mislili da će ostvariti što su naumili. Podigli su sidro i zaplovili uz samu obalu Krita. Nije prošlo dugo, kadli sa Krita poče da duva jak olujni vetar zvani „Severoistočnjak“. Zahvatio je lađu koja nije mogla da se protivi vetru, pa smo morali da se prepustimo vetru da nas nosi. Ploveći, pak, u zavetrini nekog ostrva po imenu Klauda, s teškom mukom smo uspeli da zadržimo brodski čamac. Kada su ga podigli, upotrebili su pomoćna sredstva da podvežu lađu. Bojeći se da se ne nasuču na obalu Sirte, spustili su plutajuće sidro prepuštajući se vetru. Pošto nas je narednog dana oluja žestoko bacala, počeli su da izbacuju tovar. Trećeg dana su svojim rukama izbacili iz lađe brodsku opremu. Pošto se tokom mnogo dana ni sunce ni zvezde nisu pojavili, a snažna bura i dalje besnela, izgubili smo svaku nadu da ćemo se spasti. Kako već duže vreme niko nije ništa jeo, Pavle stade među njih i reče: „Ljudi, trebalo je mene poslušati i ne otiskivati se s Krita, jer bismo tako izbegli ovu nevolju i štetu. Sad vam, pak, savetujem da se obodrite, jer niko od vas neće izgubiti život, osim što će lađa potonuti. Prošle noći mi se ukazao anđeo Boga kome pripadam i kome služim, pa mi je rekao: ’Pavle, ne boj se, jer moraš doći pred cara u Rim. Bog će radi tebe sačuvati živote svih koji plove s tobom.’ Zato se razvedrite, jer verujem Bogu da će biti onako kako mi je rečeno. Ipak, moramo da se nasučemo na neko ostrvo.“ U noći četrnaestog dana od kako nas je oluja nosila po Adriji, negde oko ponoći, mornari naslutiše da se približava neko kopno. Bacili su visak za merenje dubine i utvrdili da dubina mora iznosi trideset sedam metara. Kada su ga bacili malo dalje, utvrdili su da ima dvadeset sedam metara. Pošto smo se bojali da ne naletimo na podvodne grebene, bacili smo četiri sidra sa stražnje strane i molili se da svane. Mornari su pokušali da pobegnu, te su spustili čamac pod izgovorom da treba spustiti sidra s prednje strane lađe. Tada je Pavle rekao kapetanu i vojnicima: „Ako ovi ljudi ne ostanu na lađi, vi se ne možete spasti.“ Nato su vojnici posekli užad koja su držala čamac i pustili ga da padne. Kada je počelo da sviće, Pavle je zamolio sve da pojedu nešto: „Danas je četrnaesti dan koji provodite u iščekivanju i bez hrane, a da ništa niste okusili. Zato vas molim da pojedete nešto; to je za vaš opstanak, jer ni jednom od vas neće pasti dlaka s glave.“ Pošto je rekao ovo, uzeo je hleb i pred svima zahvalio Bogu. Zatim je prelomio hleb i počeo da jede. Tada su se svi ohrabrili, pa su se prihvatili hrane. Na lađi nas je bilo ukupno dve stotine sedamdeset šest ljudi. Kada su se nasitili, olakšali su brod izbacujući žito u more.