Mudrost glasno zove na ulici,
po trgovima diže svoj glas,
na prometnim križanjima viče,
pred gradskim vratima govori:
»Dokle ćete, ludi, ludost voljeti?
Dokle ćete, rugaoci, u ruganju uživati?
Dokle ćete, oholi, znanje mrziti?
Prihvatite moju opomenu,
otvorit ću vam svoje srce
i reći vam sve što znam.
Zvala sam, niste se odazvali,
pružala sam ruku, niste je prihvatili.
Niste se obazirali na moje savjete,
niste prihvatili moje opomene.
Zato ću se smijati vašoj nesreći,
rugati se kad vas obuzme strah,
kad nevolja navali kao oluja,
kad nesreća dođe kao vihor,
kad vas snađe patnja i tjeskoba.
Tada će me zvati, ali se neću odazvati;
tražit će me, ali me neće naći.
To je zato što su mrzili znanje
i odbacili strahopoštovanje prema BOGU.
Nisu htjeli prihvatiti moje savjete
i prezirali su moje prijekore.
Zato će dobiti što su zaslužili,
u vlastite spletke će se uloviti.
Jer, zastranjivanje ubija lude,
a nemar uništava nerazumne.
A tko mene sluša, živjet će u miru i sigurnosti,
ni od čega neće strahovati.«