Nehemija 4:1-13

Kad je Sanbalat čuo da ponovo gradimo zid, bio je vrlo ljut i bijesan. Rugao se Židovima pa je pred svojim pristašama i samarijskom vojskom govorio: »Što to rade oni jadni Židovi? Zar misle da će nešto obnoviti? Zar misle da će prinositi žrtve? Možda misle da će završiti u samo jedan dan? Možda misle da mogu obnoviti spaljeno kamenje iz one gomile krša?« A Tobija Amonac, koji je bio pokraj njega, rugao se: »Ma kakve to oni zidine grade — da im se popne lisica, srušile bi se!« No ja sam molio: »Čuj nas, Bože naš, jer nas preziru. Okreni njihove uvrede na njihove glave. Predaj ih kao plijen u zemlju ropstva. Ne opraštaj njihovu krivnju! Ne daj da im se grijeh izbriše pred tobom jer su vrijeđali graditelje.« Tako smo obnavljali zidine. Spojili smo sve dijelove do pola visine zidina jer je narod radio svim srcem. No Sanbalat, Tobija, Arapi, Amonci i Ašdođani čuli su da je obnova jeruzalemskih zidina napredovala i da se pukotine zatvaraju pa su se jako razljutili. Svi su zajedno skovali urotu da dođu i bore se protiv Jeruzalema kako bi napravili pomutnju. A mi smo se molili svome Bogu i danonoćno postavljali stražu da se zaštitimo od njih. Potom su Judejci rekli: »Radnici gube snagu, a krša je toliko da ne možemo raditi na zidu. Naši su neprijatelji rekli: ‘Neće oni ništa znati niti vidjeti! Već ćemo ih napasti i pobiti pa će se zaustaviti radovi.’« Tada su došli Židovi, koji su živjeli blizu naših neprijatelja, i deset nam puta ponovili: »Planiraju vas napasti sa svih strana.« Stoga sam postavio ljude s mačevima, kopljima i lukovima iza najnižih dijelova zidina i ondje gdje su još bili procijepi u zidinama. Rasporedio sam ih po obiteljima.