Korinćanima 2 11:16-30

Ponavljam: neka me nitko ne smatra ludim. Ali čak i ako tako mislite, prihvatite me kao takvog, da bih se i ja mogao malo hvaliti. Što sada govorim, ne govorim kao što bi Gospodin govorio, nego kao hvalisavi luđak koji je siguran u sebe! Budući da se mnogi hvale svojim načinom života, i ja ću se hvaliti. Vi ste mudri pa ćete imati strpljenja s luđakom. Ta imate strpljenja s onim koji vas zarobljuje, koji vas izrabljuje, koji vas vara, koji se pravi važan ili vas udara po licu. Sram me je reći, ali mi nismo bili tako jaki. Ali ako se netko usuđuje hvaliti — govorim kao lud — i ja ću se usuditi! Jesu li oni Hebreji? I ja sam! Jesu li Izraelci? I ja sam! Jesu li Abrahamovi potomci? I ja sam! Jesu li Kristovi sluge? Lud sam kad ovako govorim — ja sam još i više! Napornije sam radio; češće sam bio u zatvoru; previše sam batina dobio; puno sam puta bio u smrtnoj opasnosti. Pet sam puta od Židova dobio trideset i devet udaraca bičem; triput su me batinom tukli; jednom kamenovali; triput sam doživio brodolom i proveo noć i dan u vodi. Stalno sam putovao, u opasnosti od rijeka, u opasnosti od razbojnika, u opasnosti od vlastitog naroda, u opasnosti od nežidova, u opasnosti u gradovima, u opasnosti u divljini, u opasnosti na moru, u opasnosti među lažnom braćom. Naporno sam radio i mučio se. Mnogo puta nisam spavao, bio sam gladan i žedan, bez hrane, na hladnoći i bez dovoljno odjeće. A da ne spominjem druge probleme, kao što je svakodnevni pritisak na mene zbog brige za sve crkve. Kad je netko slab, i ja osjećam slabost. Kad netko zastrani, ja izgaram od brige. Ako se moram hvaliti, hvalit ću se stvarima koje pokazuju moju slabost.