Прва Самуилова 20

Јонатан помаже Давиду

1Давид побеже из Најота крај Раме, дође Јонатану и рече му: „Шта сам учинио? Каква је моја кривица и шта сам згрешио оцу твоме да тражи моју главу?” 2Он му одговори: „Сачувај Боже! Нећеш ти погинути. Ево, мој отац не чини ништа, ни велико ни мало, а да то мени не каже. Зашто би то тајио од мене? Ништа од тога!” 3Давид се закле и рече: „Отац твој зна добро да сам стекао твоју наклоност па мисли: ‘Не треба да зна Јонатан да се не би ражалостио.’ Нека је жив Господ и ти нека си жив, само је корак између мене и смрти.” 4Тада Јонатан рече Давиду: „Шта год пожелиш, учинићу.” 5Давид рече Јонатану: „Ево, сутра је Младина, када морам да седим уз цара да једем. Пусти ме да се сакријем у пољу, до треће вечери. 6Ако твој отац примети да ме нема, ти му кажи: ‘Давид ме је много молио да га пустим у његов град Витлејем. Тамо је годишња жртва целе његове породице.’ 7Ако он каже: ‘Добро’, онда ће слуга твој бити миран. Ако се он разгневи, знај да је зло наумио. 8Учини милост слуги твоме кад си савез Господњи склопио. Ако је кривица на мени, убиј ме ти. Зашто би ме водио оцу своме?” 9Јонатан одговори: „Сачувај Боже! Ако сазнам да је отац мој наумио да ти учини зло, јавићу ти.” 10Давид рече Јонатану: „Ко ће ми јавити ако отац твој науми зло?” 11Тада Јонатан рече Давиду: „Хајде да изађемо у поље.” Обојица изађоше у поље.

12Онда рече Јонатан: „Господе, Боже Израиљев! Испитаћу оца свога сутра или прекосутра. Ако буде добро по Давида а ја не пошаљем да те обавестим, 13Господ нека учини то и дода Јонатану. Ако отац мој буде наумио зло, јавићу ти. Онда иди с миром и Господ нека је с тобом као што је био са оцем мојим. 14Ти ми указуј милост Господњу док сам жив, да не погинем. 15Немој да ускратиш милост своју дому моме заувек, ни онда кад Господ истреби све непријатеље Давидове са лица земље. 16Нека се Јонатан спријатељи са домом Давидовим и нека Господ тражи Давида из руку непријатеља.” 17Јонатан се још једном закле Давиду јер га је волео као своју душу.

18Потом му рече Јонатан: „Сутра је млад месец. Приметиће твоје празно место. 19Прекосутра ће закључити да те нема. Тада дођи на место где си се онда сакрио и седи код камена Езила. 20Ја ћу одапети три стреле крај њега као да гађам мету. 21Онда ћу послати момка и рећи ћу му: ‘Иди, тражи стреле!’ Ако кажем момку: ‘Ено, стреле су ближе овамо, узми их’, тада дођи јер си миран, нема опасности, тако жив био Господ. 22Ако кажем момку: ‘Ено, стреле су даље од тебе’, онда иди јер те Господ шаље. 23За ово што смо говорили ја и ти, Господ нека буде сведок мени и теби довека.”

24Потом се Давид сакри у пољу. Кад дође Младина, цар седе да једе. 25Цар седе на своје место, до зида, Јонатан наспрам њега, а Авенир до Саула. Давидово место остаде празно. 26Саул не рече ништа тог дана, јер помисли: „Нешто му се десило па је нечист, није се очистио.” 27Сутрадан, другог дана Младине, опет је било празно место Давидово. Тада Саул рече сину своме Јонатану: „Зашто син Јесејев не дође на обед ни јуче ни данас?” 28Јонатан одговори Саулу: „Молио ме је много Давид да оде у Витлејем. 29Рекао ми је: ‘Пусти ме јер имамо породичну жртву у граду, позвао ме је брат мој. Ако сам нашао милост у твојим очима, пусти ме да посетим браћу.’ Зато није за царским столом.”

30Тада гневно плану Саул на Јонатана и рече му: „Зли и непослушни сине! Зар ја не знам да си се повезао са сином Јесејевим, на срамоту своју и на срамоту голотиње мајке своје? 31Док год буде жив на земљи син Јесејев, нећеш се утврдити ни ти, ни царство твоје. Зато сада пошаљи по њега, доведи га к мени. Он је мртав човек.” 32Јонатан одговори оцу своме Саулу и рече: „Зашто да се погуби? Шта је учинио?” 33Тада Саул баци копље на њега да га прободе. Јонатан схвати да је његов отац наумио да убије Давида. 34Јонатан бесно устаде од стола. Ништа није јео тог другог дана Младине јер се бринуо за Давида, кога је Саул нагрдио.

Растанак Давида и Јонатана

35Ујутру изађе Јонатан у поље као што се договорио са Давидом. Уз њега је био млад момак. 36Он рече свом момку: „Трчи да ми нађеш стреле које ћу одапнути.” Момак отрча, а он пусти стрелу преко њега. 37Кад је момак дошао до места које је Јонатан гађао, викну Јонатан момку говорећи: „Зар није стрела даље напред?” 38Још довикну Јонатан момку: „Брже! Пожури! Не стој!” Јонатанов момак подиже стрелу и донесе је свом господару. 39Момак није ништа приметио, само су Јонатан и Давид знали о чему се ради. 40Јонатан предаде своје оружје момку и рече му: „Иди, однеси у град.” 41Кад је момак отишао, Давид изађе са јужне стране. Паде ничице на земљу и поклони се три пута. Потом се изљубише и заплакаше обојица, а нарочито Давид. 42Тада Јонатан рече Давиду: „Иди с миром као што смо се заклели Господу и казали: ‘Господ нека је сведок између мене и тебе и између мојих синова и твојих синова довека.’”

Currently Selected:

Прва Самуилова 20: SNP_CNZ

Highlight

Copy