2. Самуило 3

1Рат између Саулове и Давидове владарске куће трајао је дуго. Давид је све више јачао, а Саулова кућа слабила.

2У Хеврону су се Давиду родили ови синови:

његов проворођени, Амнон, син Ахиноам из Јизреела,

3други Килеав, син Авигајил, удовице Навала из Кармела,

трећи Авесалом, син Маахе кћери Талмаја, цара Гешура,

4четврти Адонија, син Хагитин,

пети Шефатја, син Авиталин,

5и шести Јитреам, син Давидове жене Егле.

Сви они су се Давиду родили у Хеврону.

Авнер прелази на Давидову страну

6Током рата измећу Саулове и Давидове владарске куће, Авнер је јачао свој положај у Сауловој кући.

7А Саул је имао наложницу која се звала Рицпа кћи Ајина.

Иш-Бошет упита Авнера: »Зашто си спавао с наложницом мога оца?«

8Авнер се силно наљути што му је Иш-Бошет то рекао, па одговори: »Зар сам ја псето које служи Јуди? И дан-данас показујем љубав према кући твог оца Саула и његовој породици и пријатељима. Нисам те предао у Давидове руке, а ти ме сада оптужујеш да сам згрешио с том женом! 9Нека ме Бог најстроже казни ако не учиним за Давида оно што му је ГОСПОД уз заклетву обећао: 10да ће одузети царство Сауловој кући и успоставити Давидов престо над Израелом и Јудом од Дана до Беер-Шеве!«

11Иш-Бошет се више не усуди да иједном речју одговори Авнеру, јер га се уплашио.

12Тада Авнер посла гласнике да у његово име кажу Давиду: »Чија је земља? Склопи савез са мном, и ја ћу ти помоћи да цео Израел пређе у твоје руке.«

13»Добро«, рече Давид. »Склопићу савез с тобом. Али једно тражим од тебе: немој да ми долазиш ако са собом не доведеш Саулову кћер Михал.«

14Онда Давид посла гласнике Иш-Бошету сину Сауловом с поруком: »Врати ми моју жену Михал, с којом сам се верио кад сам донео сто филистејских обрезака.«

15На то Иш-Бошет посла људе да Михал одузму њеном мужу Палтиелу сину Лаишевом. 16Али њен муж пође с њом, плачући иза ње целим путем до Бахурима.

Тамо му Авнер рече: »Врати се кући!«

И он се врати.

17Авнер посла поруку старешинама Израела: »Већ неко време желите да прогласите Давида за свога цара. 18Учините то сада, јер је ГОСПОД обећао Давиду: ‚Руком свога слуге Давида спашћу свој народ Израел из руку Филистејаца и свих његових непријатеља.‘«

19А с Венијаминовцима Авнер поразговара лично, па оде у Хеврон да пренесе Давиду све што Израел и цело Венијаминово племе желе. 20Када је Авнер са двадесторицом својих људи дошао Давиду у Хеврон, Давид им приреди гозбу.

21Авнер рече Давиду: »Пусти ме да одмах пођем и окупим сав Израел за тебе, мога господара цара, да с тобом склопе савез, па ћеш владати над свиме што ти срце жели.«

И Давид га пусти и он оде у миру.

Авнерова смрт

22Управо тада се из похода вратише Давидове слуге и Јоав и са собом донеше велик плен. Авнер није више био с Давидом у Хеврону, јер га је Давид пустио да оде у миру. 23Када је Јоав стигао са свом војском, рекоше му: »Авнер син Неров био је код цара и цар га је пустио да оде у миру.«

24На то Јоав оде цару и рече: »Шта си то учинио? Авнер је био код тебе, а ти си га пустио да оде! Зашто, 25кад знаш Авнера сина Неровог – да је дошао к теби само зато да те превари и да види куда се крећеш и сазна све што радиш?«

26Јоав онда оде од Давида, па посла гласнике за Авнером, и они га вратише од бунара Сире, а да Давид о томе није ништа знао. 27Када се Авнер вратио у Хеврон, Јоав га одведе на страну, у један улаз, као да жели с њим насамо да разговара, па га, да би осветио крв свога брата Асаела, убоде у трбух, и Авнер умре.

28Дознавши за то касније, Давид рече: »Ја и моје царство бићемо довека недужни пред ГОСПОДОМ за крв Авнера сина Неровог. 29Нека кривица за проливање његове крви буде на Јоаву и на свој његовој породици. Нека у Јоавовој породици увек буде неко ко болује од гнојних рана, или заразне кожне болести, или ко иде уз помоћ штапа, или ко ће пасти од мача, или ко нема шта да једе.«

30Јоав и његов брат Авишај убили су Авнера зато што је убио њиховог брата Асаела у бици код Гивона.

31Тада Давид рече Јоаву и свем народу с њим: »Раздерите своју одећу и обуците се у кострет, па идите ожалошћени пред Авнером.«

Онда и он сам пође за мртвачким носилима.

32Авнера сахранише у Хеврону. Цар Давид је гласно плакао на његовом гробу, а плакао је и сав народ.

33Цар отпева ову тужбалицу за Авнером:

»Зар Авнер да умре као безумник?

34Руке ти не беху везане ни ноге оковане.

Пао си као што се пада од зликоваца.«

И сав народ опет заплака за њим.

35После је сав народ долазио да наговара Давида да нешто поједе док је још дан, али Давид се закле: »Нека ме Бог најстроже казни ако окусим хлеба или нечег другог пре но што зађе сунце.«

36Сав народ је за то сазнао, па му је одобравао, као што је народ и иначе одобравао све што је чинио. 37Тога дана су сав народ и сав Израел схватили да цар није имао удела у убиству Авнера сина Неровог.

38Цар рече својим слугама: »Зар не схватате да је данас у Израелу пао један кнез и велик човек? 39Ја сам данас слаб, иако сам помазани цар, а ови људи, синови Церујини, за мене су прејаки. Нека ГОСПОД узврати злочинцу према његовом злоделу.«

Currently Selected:

2. Самуило 3: SB-ERV

Highlight

Copy