Psalmi 77:1-20

Glas svoj Bogu dižem, glasom svojim vapim Bogu i on me usliši! U danu nevolje svoje Gospoda sam tražio, ruke neumorno noću sam pružao. Ali duša moja neće utehu! Spominjem Boga i jecam, jadam se, a duh mi malakše. Sela Kapke očne ne daš mi da sklopim! Nemiran sam, da pričam ne mogu. Mislim na minule dane i godine davne. Noću se sećam svoje pesme pa srcem svojim razmišljam i duhom svojim ispitujem. Odbacuje li Gospod doveka? Zar se neće opet prikloniti? Je li mu ljubav doveka iščezla? Je li propalo obećanje dano naraštaju svakom? Zar je Bog zaboravio da se smiluje ili je milosrđe svoje u svom gnevu ugušio? Sela Rekao sam: „Ovo je moja rana – desnica Svevišnjeg više nije ista!“ Spominjem dela Gospodnja, čuda tvoja od starina pamtim. Na sva dela tvoja mislim, razmatram to što si učinio! O, Bože, u Svetinji je put tvoj! Koji je bog velik poput Boga našeg?! Ti si Bog što čudesa činiš, silu svoju obznanjuješ među narodima. Svoj si narod otkupio snagom svojom, sinove Jakova i Josifa. Sela Kad te vode ugledaše, Bože, kad te vode ugledaše, skupiše se, a dubine uzburkaše. Oblaci se provališe kišom, iz oblaka grmljavina dođe i sevnuše tvoje munje. Prolom tvoga groma beše u vihoru, munje svetom zasvetliše, a zemlja se drmala i tresla. Po moru je staza tvoja prošla, prošao si nemirnim vodama, a stopama tvojim traga nema. Vodio si svoj narod ko stado, Mojsijevom i Aronovom rukom.

Psalmi 77:1-20