Plač Jeremijin 3:21-66

Nevolju nosim u srcu svome, ali gajim nadu u mislima: Nije nas nestalo jer nije prestala ljubav Gospodnja, jer nije presušilo milosrđe njegovo, oni se obnavljaju svakog jutra, vernost mu je zajamčena kao izlazak sunca. Kad Gospoda imam, ništa mi ne treba, i zato se uzdam u njega. Gospod je dobar prema čoveku koji se u Boga uzda, koji ga traži. Dobro je čekati ga smireno, očekivati spasenje od Gospoda. Najbolje je u mladosti svome se jarmu naučiti. Patniče, sedi usamljen i ćuti, Bog je to nametnuo. Poklonimo se do tla prašnjavoga, možda još ima nade. Ako nas tuče, neka tuče; ako nam se ruga, neka se ruga. Gospod ipak ima milosrđa, za večnost nas neće odbaciti; smilovaće se iako nas je rastužio, njegova je milost postojana; njemu nije milo da nas ponižava i da na ljude navaljuje tugu. Kada sužnje gaze mučitelji, kada duh im lome u tamnici, kada ljude lišavaju prava, kada se ukida što je Svevišnji ustanovio, kada se pravda izvrće na sudu, zar Gospod sve to ne vidi? Čovek kaže pa se i ne zbude, ali Gospod zapoveda i to biti mora. Kada Svevišnji odredi onda i nesreća i dobro dolazi. Zašto se buni čovek? Svako dobija prema grehu svome. Ispitajmo, razmotrimo puteve svoje, vratimo se Gospodu svome. Otvorimo svoja srca, molimo se Bogu nebeskome. Mi smo otpadnici, mi smo nepokorni, a ti nam praštao nisi. Gnevom si se zaogrnuo, gonio nas, ubijao, nisi štedeo. Oblakom si se zaogrnuo, naša molitva nije prodrla do tebe. Smetlište si od nas načinio, svi narodi su nas prezreli. Na nas su se iskezili svi naši dušmani. Prošli smo kroz propast i ruševine, živimo u strahu i zatiranju. Potoci suza iz mojih očiju teku zbog razaranja moga naroda. Suze moje teku bez prestanka, iz očiju liju i stati neće, dok nas ne pogleda i ne vidi Gospod sa nebesa. Žalost me razdire kad gledam očima šta se događa u gradu ženama. Kao pticu progone me stalno, a nemaju zašto da me mrze. Živoga me u jamu baciše i kamenjem zatrpaše. Voda mi se sklopi iznad glave, te pomislih: „Sa mnom je svršeno.“ Iz dubine, iz jame, o, Gospode, prizvah ime tvoje. Glas moj ti si čuo, poslušaj vapaje moje! Kad zavapih, ti se nađe blizu. Ti mi reče: „Nemoj se bojati!“ Ti si mi, Gospode, izvojevao pravdu, ti si mi život otkupio. Ti, Gospode, vidiš, nasilje mi čine. Ti mi pravdu na sudu dosudi. Ti znaš kako mi se svete neprijatelji, kakve spletke protiv mene pletu. Ti, Gospode, čuješ kako me ismevaju, kakve spletke protiv mene pletu. Kad govore i kad misle protivnici, povazdan su protiv mene. Kad sedaju i kad ustaju, ti ih vidiš, meni se rugaju. Ti, Gospode, kazni kako dolikuje, prema onome što su učinili. Ti prokuni srca njihova, ti ih ispuni očajnim mukama. Ti ih u gnevu goni, sa zemlje istrebi. Gospode, neka ih ne bude ispod neba.