Knjiga o Ruti 1:1-21
Knjiga o Ruti 1:1-21 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
У оно време, кад су судије управљале, настаде глад у земљи. Неки човек из Витлејема Јудиног оде са својом женом и своја два сина да живи на моавским пољима. Тај човек се звао Елимелех, жена му се звала Нојемина, а синови Малон и Хелеон. Они су били Витлејемци из Витлејема јудејског. Стигоше на моавска поља и тамо се настанише. Потом умре Елимелех, муж Нојеминин, и она остаде са два сина своја. Они се оженише Моавкама. Једна се звала Орфа, а друга Рута. Поживеше десетак година. Потом умреше обојица, Малон и Хелеон, тако да жена остаде без два сина своја и без мужа свога. Тада се она подиже са снахама својим да се врати из земље моавске јер је била чула у земљи моавској да је Господ походио народ свој и дао им хлеба. Она изађе са обе снахе своје из места у којем су живеле. Кренуше путем да се врате у земљу Јудину. Тада Нојемина рече обема снахама својим: „Идите, вратите се свака у дом мајке своје. Господ нека вам буде милостив као што сте ви биле покојницима и мени. Нека вам Господ додели да нађете спокојство, свака у дому мужа свога.” Потом их изљуби, а оне гласно заплакаше. Оне јој рекоше: „Не, него ћемо ићи с тобом у твој народ.” Нојемина рече: „Кћери моје, вратите се. Зашто бисте ишле са мном? Зар ћу још имати синова у утроби својој да вам буду мужеви? Вратите се, кћери моје, идите. Сувише сам стара за удају. Па и да кажем да се надам да ћу се ноћас удати и да ћу родити синове, зар бисте их чекале да одрасту? Зар бисте због њих биле неудате? Не, кћери моје. Јади моји су већи од ваших јер се рука Господња подигла на мене.” Тада оне опет гласно заплакаше. Орфа пољуби своју свекрву, а Рута остаде с њом. Она јој рече: „Ето, јетрва твоја се вратила народу свом и боговима својим. Врати се и ти за јетрвом својом.” Рута одговори: „Немој ме наговарати да те оставим и да одем од тебе. Куда ти идеш, ићи ћу и ја, Где се ти настаниш, настанићу се и ја. Народ твој је мој народ, твој Бог је мој Бог. Где ти умреш, умрећу и ја и ту ће ме сахранити. Господ нека ме казни ако ме нешто осим смрти растави од тебе.” Она кад виде да је ова чврсто решила да иде с њом, престаде да је одвраћа. Тако су њих две ишле док не дођоше у Витлејем. Кад су дошле у Витлејем, сав град се узбуди због њих. Жене су говориле: „Је ли то Нојемина?” Она им је одговарала: „Немојте ме звати Нојемина, већ Горка, јер ме Свемогући обасу горчином. Богата сам отишла, а Господ ме враћа празних руку. Зашто ме зовете Нојемина кад се Господ подиже на мене и Свемогући ме у тугу зави?”
Knjiga o Ruti 1:1-21 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
За време владавине судија настаде глад у Јудиној земљи. Један човек из Витлејема у Јуди оде са својом женом и своја два сина да као дошљак живи у земљи Моав. Човек се звао Елимелех, његова жена Нооми, а његова два сина Махлон и Килјон. Били су Ефратовци из Витлејема у Јуди и отишли су у земљу Моав и у њој се настанили. Ноомин муж Елимелех умре, и она остаде са своја два сина. Они се оженише Моавкама, од којих се једна звала Орпа, а друга Рута. Када су тамо поживели десет година, умреше и Махлон и Килјон. Тако Нооми остаде и без деце и без мужа. Када је чула у Моаву да је ГОСПОД прискочио у помоћ свом народу и дао му хране, Нооми се спреми да се оданде врати са својим снахама. Тако она изађе са своје две снахе из места у ком је живела, па кренуше путем да се врате у Јудину земљу. Тада Нооми рече својим двема снахама: »Вратите се свака у дом своје мајке. Нека ГОСПОД покаже љубав према вама као што сте ви према својим покојницима и мени. Дао вам ГОСПОД да обе нађете мир, свака у дому свога мужа.« Потом их пољуби за растанак, а оне гласно заплакаше, па јој рекоше: »Не. Ми ћемо с тобом твоме народу.« Али Нооми рече: »Вратите се, кћери моје. Зашто бисте ишле са мном? Зар ћу родити још синова који би вам могли бити мужеви? Идите, вратите се, кћери моје. Ја сам сувише стара за удају. Чак и кад бих мислила да за мене има наде, кад бих се колико ноћас удала, па родила синове, зар бисте их чекале док не одрасту? Зар бисте због њих остале неудате? Не, кћери моје. Мени је чемерније него вама, јер се ГОСПОД окренуо против мене.« На то оне опет гласно заплакаше. Потом Орпа пољуби своју свекрву и оде, али Рута остаде с њом. Нооми јој рече: »Ено твоја јетрва се враћа своме народу и својим боговима. Врати се и ти с њом.« Али Рута рече: »Не наговарај ме да те оставим и окренем се од тебе. Јер, куд год ти идеш, идем и ја, и где год се ти настаниш, настанићу се и ја. Твој народ биће мој народ и твој Бог биће мој Бог. Где ти умреш, умрећу и ја и тамо ће ме сахранити. Нека ме ГОСПОД најстроже казни ако ме ишта осим смрти растави од тебе.« Видевши да је Рута чврсто одлучила да иде с њом, Нооми престаде да је одговара. Тако су њих две ишле док нису стигле у Витлејем. А када су стигле, читав град се ускомеша због њих. Жене су говориле: »Да ли је могуће – Нооми!« Али она им рече: »Не зовите ме Нооми. Зовите ме Мара, јер ми је Свесилни испунио живот горчином. Отишла сам пуних руку, а сада ме ГОСПОД враћа без игде ичега. Зашто да ме зовете Нооми кад ме је ГОСПОД ударио невољом и Свесилни довео несрећу на мене?«
Knjiga o Ruti 1:1-21 Novi srpski prevod (NSPL)
U ono vreme kada su vladale sudije, nastala je glad u zemlji. Tada je jedan čovek iz Vitlejema u Judi otišao da živi kao došljak u moavskoj zemlji sa svojom ženom i svoja dva sina. Čovek se zvao Elimeleh a žena mu se zvala Nojemina. Njegova dva sina zvala su se Malon i Heleon. Oni su bili Efraćani iz Vitlejema Judinog. Došli su u moavsku zemlju i tamo se naselili. A onda je Elimeleh umro, i Nojemina je ostala sama sa svoja dva sina. Oni su se oženili Moavkama: jedna se zvala Orfa, a druga Ruta. Tamo su živeli desetak godina. Međutim, umrli su i Malon i Heleon, te je žena ostala i bez svoja dva sina i bez svoga muža. Tada se Nojemina spremila da se sa svojim snahama vrati iz moavske zemlje. Čula je, naime, u moavskoj zemlji, da je Gospod milostivo pogledao na svoj narod i dao mu hrane. Izašla je iz mesta gde je živela, pa je sa svoje dve snahe krenula na put da se vrati u Judinu zemlju. Tada je Nojemina rekla svojim dvema snahama: „Vratite se svaka domu svoje majke. Neka vam Gospod iskaže milost, kao što ste vi učinile pokojnicima i meni. Neka Gospod da svakoj od vas da nađe počinka u domu svoga muža.“ Onda ih je poljubila. One na to briznuše u glasan plač i rekoše joj: „Ne, vratićemo se s tobom k tvome narodu.“ Nojemina reče: „Vratite se, ćerke moje. Zašto biste išle sa mnom? Imam li još sinova u utrobi da vam budu muževi? Stoga se vratite, ćerke moje, idite. Ja sam suviše stara za udaju. Čak i da kažem sebi: ’Ima još nade za mene’, pa se još ove noći udam i rodim sinove, zar biste čekali dok odrastu? Zar biste zbog njih ostale neudate? Ne, ćerke moje, moja je muka veća nego vaša, jer se ruka Gospodnja podigla na mene.“ One opet briznuše u glasan plač. Orfa se, zatim, poljupcem oprostila od svoje svekrve, a Ruta je ostala s njom. Nojemina reče: „Evo, tvoja se jetrva vratila svome narodu i svojim bogovima. Vrati se i ti za svojom jetrvom.“ Ruta odgovori: „Ne teraj me da te ostavim i da odem od tebe, jer kuda ti kreneš, krenuću i ja, i gde se ti nastaniš, nastaniću se i ja. Tvoj je narod moj narod, i tvoj Bog je moj Bog. Gde ti umreš, umreću i ja i tamo ću biti sahranjena. Neka mi Gospod učini tako, i još više, ako me čak i smrt rastavi od tebe.“ Kad je Nojemina videla da je čvrsto rešila da ide s njom, prestala je da je odgovara. Tako su njih dve nastavile put dok nisu došle u Vitlejem. Kad su stigle u Vitlejem, ceo se grad uskomešao zbog njih. Žene su govorile: „Je li to Nojemina?“ Ona im je odgovorila: „Ne zovite me više Nojemina, nego me zovite Mara, jer mi je Svemoćni dodelio veoma gorku sudbinu. Otišla sam s obiljem a Gospod me je vratio bez ičega. Zašto me zovete Nojemina kad je Gospod svedočio protiv mene, i kad je Svemoćni doveo nesreću na mene?“
Knjiga o Ruti 1:1-21 Нови српски превод (NSP)
У оно време када су владале судије, настала је глад у земљи. Тада је један човек из Витлејема у Јуди отишао да живи као дошљак у моавској земљи са својом женом и своја два сина. Човек се звао Елимелех а жена му се звала Нојемина. Његова два сина звала су се Малон и Хелеон. Они су били Ефраћани из Витлејема Јудиног. Дошли су у моавску земљу и тамо се населили. А онда је Елимелех умро, и Нојемина је остала сама са своја два сина. Они су се оженили Моавкама: једна се звала Орфа, а друга Рута. Тамо су живели десетак година. Међутим, умрли су и Малон и Хелеон, те је жена остала и без своја два сина и без свога мужа. Тада се Нојемина спремила да се са својим снахама врати из моавске земље. Чула је, наиме, у моавској земљи, да је Господ милостиво погледао на свој народ и дао му хране. Изашла је из места где је живела, па је са своје две снахе кренула на пут да се врати у Јудину земљу. Тада је Нојемина рекла својим двема снахама: „Вратите се свака дому своје мајке. Нека вам Господ искаже милост, као што сте ви учиниле покојницима и мени. Нека Господ да свакој од вас да нађе починка у дому свога мужа.“ Онда их је пољубила. Оне на то бризнуше у гласан плач и рекоше јој: „Не, вратићемо се с тобом к твоме народу.“ Нојемина рече: „Вратите се, ћерке моје. Зашто бисте ишле са мном? Имам ли још синова у утроби да вам буду мужеви? Стога се вратите, ћерке моје, идите. Ја сам сувише стара за удају. Чак и да кажем себи: ’Има још наде за мене’, па се још ове ноћи удам и родим синове, зар бисте чекали док одрасту? Зар бисте због њих остале неудате? Не, ћерке моје, моја је мука већа него ваша, јер се рука Господња подигла на мене.“ Оне опет бризнуше у гласан плач. Орфа се, затим, пољупцем опростила од своје свекрве, а Рута је остала с њом. Нојемина рече: „Ево, твоја се јетрва вратила своме народу и својим боговима. Врати се и ти за својом јетрвом.“ Рута одговори: „Не терај ме да те оставим и да одем од тебе, јер куда ти кренеш, кренућу и ја, и где се ти настаниш, настанићу се и ја. Твој је народ мој народ, и твој Бог је мој Бог. Где ти умреш, умрећу и ја и тамо ћу бити сахрањена. Нека ми Господ учини тако, и још више, ако ме чак и смрт растави од тебе.“ Кад је Нојемина видела да је чврсто решила да иде с њом, престала је да је одговара. Тако су њих две наставиле пут док нису дошле у Витлејем. Кад су стигле у Витлејем, цео се град ускомешао због њих. Жене су говориле: „Је ли то Нојемина?“ Она им је одговорила: „Не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара, јер ми је Свемоћни доделио веома горку судбину. Отишла сам с обиљем а Господ ме је вратио без ичега. Зашто ме зовете Нојемина кад је Господ сведочио против мене, и кад је Свемоћни довео несрећу на мене?“
Knjiga o Ruti 1:1-21 Sveta Biblija (SRP1865)
A u ono vrijeme kad suðahu sudije bi glad u zemlji; i jedan èovjek iz Vitlejema Judina otide da živi kao došljak u zemlji Moavskoj sa ženom svojom i sa dva sina svoja. A ime tomu èovjeku bješe Elimeleh, a ženi mu ime Nojemina, a imena dvojice sinova njegovijeh Malon i Heleon; i bijahu Efraæani, iz Vitlejema Judina; i doðoše u zemlju Moavsku i nastaniše se ondje. Potom umrije Elimeleh muž Nojeminin i ona osta sa dva sina svoja. Oni se oženiše Moavkama: jednoj bješe ime Orfa a drugoj Ruta; i ondje stajahu do deset godina. Potom umriješe obojica, Malon i Heleon; i žena osta bez dva sina svoja i bez muža svojega. Tada se ona podiže sa snahama svojima da se vrati iz zemlje Moavske, jer èu u zemlji Moavskoj da je Gospod pohodio narod svoj davši im hljeba. I izide iz mjesta gdje bijaše, i obje snahe njezine s njom; poðoše putem da se vrate u zemlju Judinu. Tada reèe Nojemina objema snahama svojima: idite, vratite se svaka u dom matere svoje; Gospod neka vam uèini milost kao što vi uèiniste umrlima i meni. Da vam da Gospod da naðete poèinak svaka u domu muža svojega. I poljubi ih; a one povikavši zaplakaše, I rekoše joj: ne, nego æemo se s tobom vratiti u tvoj narod. A Nojemina im reèe: idite natrag, kæeri moje; što biste išle sa mnom? zar æu još imati sinova u utrobi svojoj da vam budu muževi? Vratite se, kæeri moje, idite; jer sam ostarjela i nijesam za udaju. A i da kažem da se nadam i da se još noæas udam, i da rodim sinove, Zar æete ih vi èekati dok odrastu? zar æete toga radi stajati neudate? Nemojte, kæeri moje; jer su moji jadi veæi od vaših, jer se ruka Gospodnja podigla na me. Tada one podigavši glas svoj plakaše opet; i Orfa poljubi svekrvu svoju; a Ruta osta kod nje. A ona joj reèe: eto, jetrva se tvoja vratila narodu svojemu i k bogovima svojim; vrati se i ti za jetrvom svojom. Ali Ruta reèe: nemoj me nagovarati da te ostavim i od tebe otidem; jer kuda god ti ideš, idem i ja; i gdje se god ti nastaniš, nastaniæu se i ja; tvoj je narod moj narod, i tvoj je Bog moj Bog. Gdje ti umriješ, umrijeæu i ja, i ondje æu biti pogrebena. To neka mi uèini Gospod i to neka mi doda, smrt æe me samo rastaviti s tobom. A ona kad vidje da je tvrdo naumila iæi s njom, presta je odvraæati. Tako idoše obje dok ne doðoše u Vitlejem; a kad doðoše u Vitlejem, sav grad uzavre njih radi, i govorahu: je li to Nojemina? A ona im govoraše: ne zovite me više Nojemina, nego me zovite Mara, jer mi velike jade zadade svemoguæi. Obilna sam otišla, a praznu me vrati Gospod. Zašto me zovete Nojemina, kad me Gospod obori i svemoguæi me ucvijeli.