2. Mojsijeva 15:1-18
2. Mojsijeva 15:1-18 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
Тада запеваше Мојсије и синови Израиљеви ову песму Господу говорећи: „Певаћу Господу јер је показао славу своју, Коња и коњаника је у море сурвао. Господ је моја снага и моја химна, Он ме је избавио! Он је Бог мој, Њега ћу славити! Он је Бог оца мога, Њега ћу узвишавати! Господ је велики ратник, име му је Господ! Кола фараонова и војску његову сурва у море. Његове изабранике Црвено море прогута! Таласи их прекрише, потонуше у дубину као камен. Десница Твоја, Господе, показа се у снази, десница Твоја, Господе, разби непријатеља. Величином славе своје оборио си противнике, пушташ свој гнев, који их прождире као сламу. Од даха из ноздрва Твојих надође вода, стаде вода као зид, у дубини морској се стврдну. Непријатељ рече: ‘Гонићу их, стићи ћу их, плен ћу поделити. Наситиће се душа моја, извући ћу мач и истребиће их рука моја.’ А ти дахом својим дуну и море их прекри. Потонуше у дубоку воду као олово. Господе, ко је као ти међу боговима? Ко је величанствен у светости као ти? Пружио си десницу и земља их прогута! Милошћу својом водио си овај народ и избавио си га. Снагом својом упућујеш га ка светом стану Твом! Кад то чуше народи, задрхташе, препадоше се Филистејци! Уплашише се старешине едомске, задрхташе владари моавски, препадоше се сви који живе у Ханану! Спопашће их страх и трепет, скамениће се од снаге руке Твоје, док не прође народ Твој, Господе, док не прође народ Твој, који си примио. Одвешћеш их и посадити на гору наследства свога, На место које си себи, Господе, припремио за боравиште, светињу, Господе, коју су Твоје руке створиле! Господ ће владати вечно и увек!”
2. Mojsijeva 15:1-18 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
Тада Мојсије и Израелци запеваше ГОСПОДУ ову песму: »Певаћу ГОСПОДУ, јер је силно узвишен. У море је бацио коња и јахача. ГОСПОД је моја снага и песма; он је мој спаситељ. Он је мој Бог, ја ћу га славити, Бог мога оца, ја ћу га величати. Господ је ратник; ГОСПОД му је име. Фараону је кола и војску бацио у море; у Црвеном мору се утопише најбољи заповедници, прекрише их воде дубоке, у дубину потонуше као камен. »Твоја десница, ГОСПОДЕ, прослави се снагом; твоја десница, ГОСПОДЕ, непријатеља разби. Својим силним величанством противнике си срушио. Пустио си свој гнев пламтећи, и он их сажеже као стрњику. Од даха твојих ноздрва нагомилаше се воде, као бедем стадоше набујале воде, у срцу мора дубине се стврднуше. »Непријатељ рече: ‚Гонићу их, стићи, и плен поделити, до миле воље на њима се искалити. Мач ћу исукати – моја рука ће их уништити.‘ А ти својим дахом дуну, и море их прекри, као олово потонуше у моћне воде. »Ко је међу боговима као ти, ГОСПОДЕ? Ко је као ти величанствен у светости, страшан у хвалама и чини чуда? Ти пружи десницу, и земља их прогута. »Својом љубављу водиш народ који си откупио, својом снагом га управљаш ка свом светом пребивалишту. Чуће то народи и задрхтати. Муке ће спопасти Филистејце, ужаснуће се едомске старешине, спопашће дрхтавица моавске моћнике, истопиће се храброст Ханаанаца, страх и трепет ће их обузети. Од силине твоје руке занемеће као камен док народ твој не прође, ГОСПОДЕ, док народ који си купио не прође. Довешћеш га и посадити на својој гори, на месту које си учинио својим боравиштем, ГОСПОДЕ, светилиштем које твоје руке саздаше, Господе. »ГОСПОД влада заувек и довека.«
2. Mojsijeva 15:1-18 Novi srpski prevod (NSPL)
Tada su Mojsije i Izrailjci zapevali ovu pesmu u slavu Gospoda: „Gospodu ću zapevati, jer se silno proslavio, konja i konjanika u more je svalio. Gospod je moja sila i pesma, on mi je spasenje. On je moj Bog, slaviću Boga oca svoga, njega ću ja uzvisivati. Gospod je ratnik, Gospod mu je ime. Kola je faraonova i vojsku njegovu u more sručio, čelnici se vojni u moru Crvenom podavili. Tama ih je prekrila, u dubine su morske kao kamen potonuli. Desnica se tvoja, Gospode, proslavila silom, desnica je tvoja, Gospode, zatrla dušmana. Veličanstvom svoje slave oborio si one što se protiv tebe bune, svoj gnev si kao oganj poslao, proždro ih je kao slamu. Na dah tvojih nozdrva sabraše se vode, stihije se morske kao zid uspraviše, u srcu mora bezdan se morski u tlo čvrsto pretvori. Dušmanin reče: ’Goniću ih, uhvatiti, plen svoj podeliti, zasitiću njima svoju dušu; svoj ću mač isukati i silom ih porobiti.’ Na dah tvojih usta more ih je prekrilo, potonuše kao olovo u moćnim vodama. Ko je kao ti, Gospode, među bogovima? Ko je kao ti, veličanstven u svetosti, strašan u slavi, tvorac čudesa? Ispružio si svoju desnicu i zemlja ih je progutala. Svojom milošću ti si izveo narod, njega si ti otkupio, snagom si ga svojom poveo k stanu svoje svetosti. Čuće to narodi, od straha zadrhtaće, strava obuzeće žitelje filistejske. Smeli su se vladari edomski, zastrepeli knezovi moavski, klonuli su svi žitelji Hanana. Užas i strah njih je obuzeo, mišicom si ih svojom moćnom zanemeo, skamenio, dok tvoj narod, Gospode, ne prođe, dok narod, koji si ti stekao, ne prođe. Dovešćeš ih i zasaditi na gori koja tebi pripada, na mestu koje ti, o, Gospode, boravištem svojim učini, Svetilištem, Gospode, što ga tvoje ruke utemeljiše. Gospod će carevati u veke vekova.“
2. Mojsijeva 15:1-18 Нови српски превод (NSP)
Тада су Мојсије и Израиљци запевали ову песму у славу Господа: „Господу ћу запевати, јер се силно прославио, коња и коњаника у море је свалио. Господ је моја сила и песма, он ми је спасење. Он је мој Бог, славићу Бога оца свога, њега ћу ја узвисивати. Господ је ратник, Господ му је име. Кола је фараонова и војску његову у море сручио, челници се војни у мору Црвеном подавили. Тама их је прекрила, у дубине су морске као камен потонули. Десница се твоја, Господе, прославила силом, десница је твоја, Господе, затрла душмана. Величанством своје славе оборио си оне што се против тебе буне, свој гнев си као огањ послао, прождро их је као сламу. На дах твојих ноздрва сабраше се воде, стихије се морске као зид усправише, у срцу мора бездан се морски у тло чврсто претвори. Душманин рече: ’Гонићу их, ухватити, плен свој поделити, заситићу њима своју душу; свој ћу мач исукати и силом их поробити.’ На дах твојих уста море их је прекрило, потонуше као олово у моћним водама. Ко је као ти, Господе, међу боговима? Ко је као ти, величанствен у светости, страшан у слави, творац чудеса? Испружио си своју десницу и земља их је прогутала. Својом милошћу ти си извео народ, њега си ти откупио, снагом си га својом повео к стану своје светости. Чуће то народи, од страха задрхтаће, страва обузеће житеље филистејске. Смели су се владари едомски, застрепели кнезови моавски, клонули су сви житељи Ханана. Ужас и страх њих је обузео, мишицом си их својом моћном занемео, скаменио, док твој народ, Господе, не прође, док народ, који си ти стекао, не прође. Довешћеш их и засадити на гори која теби припада, на месту које ти, о, Господе, боравиштем својим учини, Светилиштем, Господе, што га твоје руке утемељише. Господ ће царевати у веке векова.“
2. Mojsijeva 15:1-18 Sveta Biblija (SRP1865)
Tada zapjeva Mojsije i sinovi Izrailjevi ovu pjesmu Gospodu, i rekoše ovako: Pjevaæu Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u more. Sila je moja i pjesma moja Gospod, koji me izbavi; on je Bog moj, i slaviæu ga; Boga oca mojega, i uzvišivaæu ga. Gospod je velik ratnik; ime mu je Gospod. Kola Faraonova i vojsku njegovu vrže u more; izbrane vojvode njegove utopiše se u Crvenom Moru. Bezdani ih pokriše; padoše u dubinu kao kamen. Desnica tvoja, Gospode, proslavi se u sili; desnica tvoja, Gospode, satr neprijatelja. I mnoštvom velièanstva svojega oborio si one koji ustaše na te; pustio si gnjev svoj, i proždrije ih kao slamu. Od daha nozdara tvojih sabra se voda; stade u gomilu voda koja teèe; stinuše se vali usred mora. Neprijatelj reèe: tjeraæu, stignuæu, dijeliæu plijen; nasitiæe ih se duša moja, izvuæi æu maè svoj, istrijebiæe ih ruka moja. Ti dunu vjetrom svojim, i more ih pokri, i utonuše kao olovo u dubokoj vodi. Ko je kao ti meðu silnima, Gospode? ko je kao ti slavan u svetosti, strašan u hvali, i da èini èudesa? Ti pruži desnicu svoju, i proždrije ih zemlja. Vodiš milošæu svojom narod, koji si iskupio, vodiš krjepošæu svojom u stan svetosti svoje. Èuæe narodi, i zadrhtaæe; muka æe spopasti one koji žive u zemlji Filistejskoj. Tada æe se prepasti starješine Edomske, junake Moavske spopašæe drhat, uplašiæe se svi koji žive u Hananskoj. Spopašæe ih strah i trepet; od velièine ruke tvoje zamuknuæe kao kamen, dokle ne proðe narod tvoj, Gospode, dokle ne proðe narod, koji si zadobio. Odvešæeš ih i posadiæeš ih na gori našljedstva svojega, na mjestu koje si sebi za stan spremio, Gospode, u svetinji, Gospode, koju su tvoje ruke utvrdile. Gospod æe carovati dovijeka.