2. Korinćanima 7:1-16
2. Korinćanima 7:1-16 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
Имајући, дакле, ова обећања, драги моји, очистимо се од сваког телесног и духовног каљања, довршавајући своју светост у страху пред Богом. Примите нас у своја срца; нисмо ником учинили неправду, нисмо никог упропастили, нисмо никог закинули. Не говорим ово да вас осудим, јер сам малопре рекао да сте у нашим срцима, да бисмо заједно умрли и заједно живели. Много се уздам у вас, много се хвалим вама. Испуњен сам утехом, препун сам радости преко свих наших невоља. Јер кад смо дошли у Македонију, наше тело није одахнуло, него смо у свему били у невољи: споља борбе, изнутра страх. Али Бог, који теши смерне, утешио нас је Титовим доласком. Али не само његовим доласком него и утехом којом се он утешио због вас, јављајући нам вашу чежњу, ваше јадиковање, вашу ревност за мене, тако да сам се још више обрадовао. Јер ако сам вас и ожалостио посланицом, не кајем се. Па ако сам се и покајао – видим, наиме, да вас је она посланица макар и за час ожалостила – сад се радујем, не зато што сте се ви ожалостили, него што сте се ожалостили на покајање; јер сте се ожалостили како Бог хоће, да ни у чему не будете оштећени од нас. Јер жалост, која је по Божјој вољи, ствара покајање на спасење – за које се не каје, а светска жалост ствара смрт. Јер, види, баш то што сте се ожалостили по Божјој вољи, створило вам је не само велику озбиљност него и одбрану, и негодовање, и страх, и чежњу, и ревност, и кажњавање. У свему сте се показали да сте чисти у тој ствари. Ако сам вам, дакле, и писао, нисам писао због онога који је скривио, нити због онога коме је криво учињено, него да се код вас пред Богом покаже ваша озбиљна брига за нас. Зато смо се утешили. Али поред ове наше утехе, ми смо се још више обрадовали због Титове радости, што сте сви ви умирили његов дух. Јер ако сам вас што њему похвалио, нисам се посрамио, него као што смо вам све у истини говорили, тако се и наша хвала пред Титом показала као истина. И његово срце још више осећа за вас кад се сети послушности свих вас, како сте га примили са страхом и трепетом. Радујем се што могу у свему да се уздам у вас.
2. Korinćanima 7:1-16 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
Пошто, дакле, имамо ова обећања, очистимо се, драги моји, од свега што каља тело и дух, усавршавајући своју светост у страху пред Богом. Направите места за нас у свом срцу. Ником нисмо учинили неправду, никога нисмо упропастили, никога закинули. Не говорим ово да вас осудим, јер малопре рекох да сте у нашем срцу, да бисмо с вама и умирали и живели. Велико је моје поуздање у вас и веома се поносим вама. Испуњен сам утехом и препун радости упркос свим нашим невољама. Јер, када смо дошли у Македонију, није било мира за наше тело, већ посвуда невоље: споља борбе, изнутра страх. Али Бог, који теши понизне, утешио нас је Титовим доласком. И не само његовим доласком него и утехом коју сте му дали. Он нас је обавестио о вашој чежњи, о вашој дубокој жалости, о вашој великој бризи за мене, па сам се још више обрадовао. Јер, ако сам вас и ражалостио својом посланицом, није ми жао. А ако ми је и било жао – видим, наиме, да вас је та посланица макар начас ражалостила – сада се радујем; не зато што сте се ражалостили, него зато што сте се ражалостили на покајање. Јер, ражалостили сте се по Божијој вољи, па од нас нисте ни у чему оштећени. Жалост по Божијој вољи ствара покајање које води спасењу – за које се не каје – а светска жалост доноси смрт. Јер, видите да вам је баш то што сте се ражалостили по Божијој вољи донело не само велику озбиљност него и правдање и огорченост и страх и чежњу и ревност и оправдање. Свиме тиме сте показали да сте у тој ствари недужни. Дакле, иако сам вам писао, нисам писао због онога који је скривио, ни због онога коме је скривио, него да вама пред Богом постане очигледна ваша велика брига за нас. Зато смо се и утешили. Али, осим ове наше утехе, још више смо се обрадовали због Титове радости, јер сте му сви ви окрепили дух. Заиста, ако сам вас њему похвалио за нешто, нисам се постидео. Него, као што је истина све што смо вам говорили, тако се и наша похвала пред Титом показала истинита. А његова осећања према вама још су снажнија када се сети послушности свих вас и како сте га са страхом и трепетом примили. Радујем се што се у свему могу поуздати у вас.
2. Korinćanima 7:1-16 Novi srpski prevod (NSPL)
Pošto, dakle, imamo ova obećanja, voljeni, očistimo se od svake telesne i duhovne okaljanosti, te dovršavajmo svoje posvećenje u strahu Božijem. Napravite za nas mesta u svojim srcima! Nikome nismo naneli nepravdu, nikoga nismo oštetili, nikoga nismo zakinuli. Ne kažem ovo da bih vas osudio. Već sam, naime, rekao da ste u našim srcima, bilo da s vama umiremo ili živimo. Imam veliko poverenje u vas, silno se ponosim vama. Ispunjen sam utehom, preplavljen sam radošću i pored sve naše nevolje. Jer kad smo došli u Makedoniju, nije nam bilo počinka, nego su nas odasvud snašle nevolje: spolja sukobi, a iznutra strah. Ali Bog koji teši ponizne, utešio nas je Titovim dolaskom. I ne samo njegovim dolaskom, nego i utehom koju je on primio zbog vas. On nam je javio koliko čeznete za mnom, koliko ste ožalošćeni, koliko me predano volite, tako da sam se još više obradovao. No, iako sam vas ožalostio svojom poslanicom, ne žalim. Pa ako mi je i žao, vidim da vas je ona poslanica ožalostila makar na kratko. Sad se radujem, ne zato što ste se ožalostili, nego zato što vaša žalost vodi k pokajanju. Vaša žalost dolazi od Boga, te vam mi, stoga, nismo naneli štetu. Jer žalost koja dolazi od Boga, rađa pokajanje koje vodi k spasenju – pokajanje za kojim se ne žali – dok svetska žalost rađa žalost koja vodi k smrti. I, eto, koliki je rod donela Božija žalost među vama, koliku gorljivost da se opravdate, koliko negodovanje, koliki strah, koliku čežnju, koliku revnost, koliku spremnost da se izvrši pravda. U svemu ste se pokazali nedužnima u ovoj stvari. Prema tome, nisam vam pisao niti zbog onoga koji je skrivio, niti zbog onoga kome se skrivilo, već da se pokaže vaša revnost za nas pred Bogom. To nas je utešilo. A pored toga što smo se utešili, još više smo se poradovali zbog Titove radosti, jer ste okrepili njegov duh. Ukoliko sam vas i hvalio pred njim, nisam se osramotio, jer kao što je sve što smo rekli za vas bilo istina, tako je i naše hvaljenje pred Titom bilo istinito. Šta više, on vam je postao još naklonjeniji, sećajući se poslušnosti svih vas, te kako ste ga primili s poštovanjem i ustreptalošću. Radujem se, jer imam potpuno pouzdanje u vas.
2. Korinćanima 7:1-16 Нови српски превод (NSP)
Пошто, дакле, имамо ова обећања, вољени, очистимо се од сваке телесне и духовне окаљаности, те довршавајмо своје посвећење у страху Божијем. Направите за нас места у својим срцима! Никоме нисмо нанели неправду, никога нисмо оштетили, никога нисмо закинули. Не кажем ово да бих вас осудио. Већ сам, наиме, рекао да сте у нашим срцима, било да с вама умиремо или живимо. Имам велико поверење у вас, силно се поносим вама. Испуњен сам утехом, преплављен сам радошћу и поред све наше невоље. Јер кад смо дошли у Македонију, није нам било починка, него су нас одасвуд снашле невоље: споља сукоби, а изнутра страх. Али Бог који теши понизне, утешио нас је Титовим доласком. И не само његовим доласком, него и утехом коју је он примио због вас. Он нам је јавио колико чезнете за мном, колико сте ожалошћени, колико ме предано волите, тако да сам се још више обрадовао. Но, иако сам вас ожалостио својом посланицом, не жалим. Па ако ми је и жао, видим да вас је она посланица ожалостила макар на кратко. Сад се радујем, не зато што сте се ожалостили, него зато што ваша жалост води к покајању. Ваша жалост долази од Бога, те вам ми, стога, нисмо нанели штету. Јер жалост која долази од Бога, рађа покајање које води к спасењу – покајање за којим се не жали – док светска жалост рађа жалост која води к смрти. И, ето, колики је род донела Божија жалост међу вама, колику горљивост да се оправдате, колико негодовање, колики страх, колику чежњу, колику ревност, колику спремност да се изврши правда. У свему сте се показали недужнима у овој ствари. Према томе, нисам вам писао нити због онога који је скривио, нити због онога коме се скривило, већ да се покаже ваша ревност за нас пред Богом. То нас је утешило. А поред тога што смо се утешили, још више смо се порадовали због Титове радости, јер сте окрепили његов дух. Уколико сам вас и хвалио пред њим, нисам се осрамотио, јер као што је све што смо рекли за вас било истина, тако је и наше хваљење пред Титом било истинито. Шта више, он вам је постао још наклоњенији, сећајући се послушности свих вас, те како сте га примили с поштовањем и устрепталошћу. Радујем се, јер имам потпуно поуздање у вас.
2. Korinćanima 7:1-16 Sveta Biblija (SRP1865)
Imajuæi dakle ovaka obeæanja, o ljubazni! da oèistimo sebe od svake poganštine tijela i duha, i da tvorimo svetinju u strahu Božijemu. Primite nas, nikome ne uèinismo nažao, nikoga ne pokvarismo, nikoga ne zanesosmo. Ne govorim na osuðenje, jer prije rekoh da ste u srcima našijem, da bih s vama i umro i življeo. Vrlo slobodno govorim k vama, mnogo se hvalim vama, napunio sam se utjehe, izobilan sam radošæu pored sviju briga našijeh. Jer kad doðosmo u Maæedoniju, nikaka mira nemaše tijelo naše, nego u svemu bijaše u nevolji: spolja borbe, iznutra strah. Ali Bog, koji tješi ponižene, utješi nas dolaskom Titovijem. A ne samo dolaskom njegovijem, nego i utjehom kojom se on utješi za vas kazujuæi vašu želju, vaše plakanje, vaše staranje za mene, tako da se još veæma obradovah. Jer ako sam vas i ražalio poslanicom, ne kajem se, ako se i bijah raskajao: jer vidim da ona poslanica, ako i za malo, ražali vas. Ali se sad radujem, ne što biste žalosni, nego što se ožalostiste na pokajanje: jer se ožalostiste po Bogu, da od nas ni u èemu ne štetujete. Jer žalost koja je po Bogu donosi za spasenije pokajanje, za koje se nigda ne kaje; a žalost ovoga svijeta smrt donosi. Jer, gle, ovo samo što se po Bogu ožalostiste, koliko uèini staranje meðu vama? kakovo pravdanje, kaku nepovoljnost, kakav strah, kaku želju, kaku revnost, kaku osvetu? U svemu pokazaste se da ste èisti u djelu. Jer ako vam i pisah, ne onoga radi koji je skrivio, niti onoga radi kome je krivo uèinjeno, nego da se pokaže meðu vama staranje naše za vas pred Bogom. Zato se utješismo utjehom vašom; a još se veæma obradovasmo radosti Titovoj, jer vi svi umiriste duh njegov. Jer što sam mu se za vas pohvalio, nijesam se posramio; nego kako je sve istina što govorismo vama, tako i pohvala naša k Titu istinita bi. I srce je njegovo puno ljubavi k vama kad se opominje poslušanja sviju vas, kako ste ga sa strahom i drktanjem primili. Radujem se dakle što se u svemu smijem osloniti na vas.