Филипљанима 2:1-18

Ако, дакле, има какве утехе у Христу, ако имам каквог љубазног охрабрења, ако има какве духовне заједнице, ако има каквог унутрашњег саосећања и самилости, испуните моју радост – па исто мислите имајући исту љубав, духовно повезани, мислима усмереним на једно. Не чините ништа из надметања или из сујетног частољубља, него у понизности сматрајте један другога већим од себе, не гледајте свако само на своје, него свако нека гледа на оно што се других тиче. Имајте у себи исту мисао коју Христос Исус има; он, који је у обличју Божјем, није сматрао као нешто приграбљено то што је једнак Богу, него је лишио самога себе кад је узео обличје слуге и постао сличан људима. И нашавши се у лику као човек, он је унизио самога себе и постао послушан до смрти, до смрти на крсту. Зато га је и Бог преузвисио и даровао му име које је над сваким именом, да се у име Исусово приклони свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и да сваки језик исповеди да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца. Стога, драги моји, као што сте свагда били послушни, не само кад сам код вас него сад још више у мом одсуству, градите своје спасење са страхом и трепетом. Јер Бог је тај што чини у вама да желите и да делите – да му будете по вољи. Све чините без гунђања и премишљања да будете беспрекорни и чисти, непорочна деца Божја усред поквареног и наопаког рода, међу којима светлите као звезде у свету, чврсто држећи реч живота на моју хвалу за дан Христов – да нисам узалуд трчао, нити се узалуд трудио. Али ако се и као жртва изливам на жртву и службу ваше вере, радујем се и радујем се са свима вама. А исто тако радујте се и ви и радујте се са мном.