Исаија 42:1-12

Ево слуге мога којег подупирем, изабраника мог, миљеника душе моје! На њега сам излио дух свој да варварима правицу донесе. Он неће викати ни галамити, нити ће се по улицама чути глас његов. Неће преломити трску напрслу, нити угасити жижак који тиња, доносиће правду истиниту. Он се не умара и не малаксава док на земљу правицу не донесе, острва чекају закон његов. Овако говори Бог Господ, који је створио и разапео небо, који је земљу распростро и растиње њено, који даје душу народима који су на њој и дух онима који по њој ходе: „Ја, Господ, у правди те позвах, за руку те држах. Чувао сам те да будеш савез народу и светлост варварима, да отвараш очи слепима, да изводиш сужње из затвора и из тамнице оне који у тами живе. Ја сам Господ, то је моје име. Не дам другом славу своју, ни киповима хвалу своју.” Раније речено – дође! Ја јављам ново и пре него што дође, вама најављујем. Певајте Господу песму нову и хвалу његову до краја земље, ви који пловите морем, и све што у њему живи, острва и који тамо живе! Нека кличе пустиња с градовима својим, нека певају насеља око Кидра, нека кличу становници по стенама, нека узвикују с врхова гора! Нека славе Господа и нека га хвале по острвима!