Проповедник 1:5-15

Сунце излази, Сунце залази и опет хита ка месту одакле је изашло. Ветар иде на југ, окреће се на север, ковитла се, ковитла, и враћа се новом кружењу. Све реке теку у море, а море се не препуњује. Одакле теку реке, опет се тамо враћају. Све речи су мучне да се не могу исказати. Око се не може нагледати, а уво се не може наслушати. Шта је било, опет ће бити, што се чинило, опет ће се чинити, и нема ничег новог под сунцем. Постоји ли нешто за шта би се рекло: „Види, ово је ново!” То је већ било у временима која су за нама. Не спомиње се оно што је било раније. Ни оно касније неће се спомињати код оних који после буду. Ја, проповедник, био сам цар Израиљев у Јерусалиму. Управио сам срце своје да истражује и разаберем мудрост у свему што бива под небом. Тај мучан посао даде Бог синовима људским да се тиме муче. Гледао сам све шта се ради под сунцем, а, гле, све је ништавило и трчање за ветром. Што је криво, не може се исправити, чега нема, не може се избројати.

Besplatni planovi za čitanje i pobožosti koje se odnose na Проповедник 1:5-15