Данило 6:1-13

Кад је имао шездесет две године, Дарије преузе царство. Дарије одлучи да постави над царством сто педесет управитеља да буду над свим царством. Над њима је поставио три старешине, од којих је један био Данило. Њему су управитељи полагали рачуне да не би цар трпео штету. Данило се истицао изнад управитеља и старешина својим изванредним духом, тако да је цар намеравао да га постави над целим царством својим. Тада старешине и управитељи почеше да траже повод да науде Данилу и његовој служби, али не нађоше никакву погрешку јер је био исправан и без погрешке или мане. Онда они људи рекоше: „Нећемо наћи против Данила никакав повод за тужбу, осим да нађемо нешто против њега због закона Бога његовог.” Тада дођоше цару старешине и управитељи и рекоше: „Царе Дарије, да си жив довека! Све старешине у царству, поглавари, управитељи, саветници и намесници, договорили су се да се изда царска наредба и строга забрана да се сваки онај који би се у року од тридесет дана молио било коме богу или човеку, осим теби, царе, буде бачен у лављу пећину. Зато, царе, прогласи ту забрану и потпиши наредбу да буде непроменљива по закону мидском и персијском, који је непроменљив!” Тада цар Дарије потписа забрану и наредбу. Кад је Данило сазнао да је наредба потписана, отиде у своју кућу. У горњој соби имао је прозоре отворене према Јерусалиму. Ту је три пута дневно падао на колена своја молећи се и славећи Бога свога, као што је и раније чинио. Тада они људи журно дођоше и затекоше Данила како се моли и како призива Бога свога. Затим отидоше пред цара и позваше се на царску забрану: „Зар ниси ти потписао забрану да ко год се моли неком богу или човеку, осим теби, царе, у року од тридесет дана буде бачен у лављу пећину?” Тада цар одговори и рече: „Тако је према непроменљивом мидском и персијском закону.”