Прва Корићанима 2:1-16

И кад сам дошао к вама, браћо, нисам дошао да вам високим говором или мудрошћу објавим сведочанство Божје. Јер сам одлучио да међу вама знам само Исуса Христа – и то распетога. И пред вама сам се појавио у слабости, и у страху, и у великом трепету, те мој говор и моја проповед не беше у наговорљивим речима људске мудрости, него у доказивању Духа и силе, да се ваша вера не оснива на људској мудрости, него на Божјој сили. Мудрост пак говоримо међу савршенима, али не мудрост овога света, нити владара овога света који пропадају, него говоримо Божју мудрост у тајни, скривену мудрост, коју је Бог пре свих векова предодредио за нашу славу, коју ниједан од владара овога света није упознао; јер да су је упознали, не би распели Господа славе. Него проповедамо као што је написано: „Што око не виде и ухо не чу, и у људско срце не дође, то уготови Бог онима који га љубе.” А нама је Бог открио посредством Духа; јер Дух испитује све, и дубине Божје. Јер ко од људи зна шта је у човеку сем човековог духа који је у њему? Тако исто нико – сем Духа Божјега – не зна шта је у Богу. Ми пак нисмо примили духа овога света, него Духа који је од Бога, да знамо шта нам је Бог даровао. Па и то не говоримо речима наученим од људске мудрости, него речима наученим од Духа, тумачећи оно што је духовно духовним људима. А земаљски човек не прима што је од Божјег Духа, јер је то за њега лудост, и не може да сазна зато што о томе треба на духован начин расуђивати. Духовни човек пак расуђује о свему, а њега нико не просуђује. Јер ко позна ум Господњи да га поучи? А ми имамо ум Христов.