Прва дневника 17:16-27

Тада дође цар Давид, стаде пред Господа и рече: „Ко сам ја, Господе Боже, и шта је дом мој да ме довде доведеш? И то је, Боже, мало у очима твојим него си обећао дому слуге твога будуће дане. Погледао си ме као славног човека, Господе Боже. Шта још да ти говори Давид о слави слуге твога? Ти знаш слугу свога! Господе, због слуге свога и по срцу свом чинио си све велике ствари и јавио величину своју. Господе! Нема таквог као што си ти и нема Бога осим тебе по свему што чусмо ушима својим. Који од народа је као народ твој Израиљ? Због њега је Бог дошао да га сакупи да му буде народ, да стекне име великим и страшним чудесима и да изгониш народе пред народом својим којег си избавио из Египта. Учинио си народ свој Израиљ народом својим довека, а ти си им, Господе, Бог. Сад, Господе, нека се испуни заувек обећање које си дао слуги своме и дому његовом и учини како си рекао. Нека оно буде чврсто да се велича име твоје довека и да се говори: ‘Господ Саваот је Бог Израиљев, Бог у Израиљу’, а дом слуге твога Давида нека стоји чврсто пред тобом. Ти си, Боже мој, објавио слуги свом да ћеш му сазидати дом. Зато се слуга твој усуди да ти се помоли. Тако, Господе, ти си Бог и обећао си слуги твом такво добро. Сад те молим, благослови дом слуге свог да буде пред тобом довека. Шта ти, Господе, благословиш, биће благословено довека.”