Посланица Римљанима 8:14-28

Јер, они које води Божији Дух, Божији су синови. Нисте, наиме, примили духа робовања, па да опет страхујете, него сте примили Духа усињења, којим вичемо: »Аба, Оче!« Сâм Дух сведочи с нашим духом да смо Божија деца. Па, ако смо деца, онда смо и наследници – наследници Божији и сунаследници Христови, ако заиста с њим страдамо, да бисмо имали удела у његовој слави. Сматрам, наиме, да наша садашња страдања нису ништа у поређењу са славом која ће се у нама открити. Оно што је створено жељно ишчекује откривење славе Божијих синова. А оно што је створено потчињено је ништавности – не својом вољом, него вољом Онога који га је потчинио – у нади да ће у славној слободи Божије деце и оно само бити ослобођено робовања распадљивости. Знамо, наиме, да све што је створено све досад уздише и мучи се у порођајним боловима. Али не само оно него и ми сами, који имамо прве плодове Духа, у себи уздишемо, ишчекујући усињење, откупљење свога тела. Јер, у тој нади смо спасени. А нада која се види није нада, јер ко се нада оном што већ види? Али, ако се надамо оном што не видимо, онда то стрпљиво ишчекујемо. Тако нам и Дух помаже у нашој слабости. Ми не знамо за шта треба да се молимо, него се сâм Дух неизрецивим уздасима заузима за нас. А Онај који испитује срца зна тежњу Духа – да се по Божијој вољи заузима за свете. Знамо да Бог у свему ради за добро оних који га воле, оних који су позвани по његовом науму.