Немија 2:1-10

Месеца нисана, двадесете године владавине цара Артаксеркса, када су цару донели вино, ја га узех и дадох му га. Раније нисам био тужан пред њим, па ме цар упита: »Зашто ти је лице тужно кад ниси болестан? То не може да буде ништа друго него туга у срцу.« Ја се веома уплаших, па рекох цару: »Живео довека, царе! Како да ми лице не буде тужно када град у ком су гробови мојих предака лежи у рушевинама, а капије му је прогутала ватра?« Тада ме цар упита: »Шта желиш?« Ја се помолих Богу неба, па одговорих цару: »Ако је цару по вољи и ако сам ја, твој слуга, стекао твоју наклоност, пошаљи ме у Јуду, у град гробова мојих предака, да га поново сазидам.« Тада ме цар, уз кога је седела царица, упита: »Колико ће трајати твој пут и када ћеш се вратити?« И пошто је цару било по вољи да ме пошаље, ја му назначих време и још му рекох: »Ако је цару по вољи, нека ми се дају писма за намеснике с оне стране Еуфрата, да ме безбедно спроведу до Јуде, и писмо за Асафа, чувара цареве шуме, да ми да дебала да направим греде за капије на тврђави поред Храма, за градски зид и за кућу у којој ћу становати.« И цар ми даде писма, јер је милостива рука мога Бога била на мени. Тако одох намесницима с оне стране Еуфрата и дадох им царева писма. А цар је са мном послао и војне заповеднике и коњанике. Када су за то чули Санвалат Хоронац и амонски службеник Товија, било им је веома криво што је неко дошао да ради за добробит Израелаца.