Јеремија 31:1-22

»У то време«, говори ГОСПОД, »бићу Бог свих Израелових братстава, а они ће бити мој народ.« Овако каже ГОСПОД: »Народ који преживе мач нађе милост у пустињи. Дођох да дам починак Израелу.« ГОСПОД се појави из даљине, говорећи: »Волим те вечном љубављу, па ти своју приврженост показујем. Опет ћу те сазидати, и бићеш сазидана, Девице Израел. Опет ћеш узети своје даире и изаћи да играш с радоснима. Опет ћеш садити винограде на брдима Самарије. Они који их засаде, јешће од њиховог рода. Доћи ће дан када ће осматрачи повикати на брдима Ефремовим: ‚Хајдемо, на Сион се попнимо, к ГОСПОДУ, нашем Богу!‘« Овако каже ГОСПОД: »Певајте од радости због Јакова, кличите због првога међу народима. Нека се чују ваше хвале. Кажите: ‚ГОСПОДЕ, спаси свој народ, Остатак Израелов.‘ Ево, довешћу их из северне земље и сабрати их с крајева света. Међу њима биће слепих и хромих, трудница и женâ у трудовима. Силно мноштво ће се вратити. Доћи ће плачући, молећи се док их будем водио назад. Водићу их поред водâ текућих, по равној стази, где неће посрнути, јер ја сам Отац Израелов, Ефрем ми је првенац. »Чујте реч ГОСПОДЊУ, народи, објавите је на далеким обалама: ‚Онај који је распршио Израела, сабраће га и чувати као пастир своје стадо.‘ Јер, ГОСПОД ће избавити Јакова и откупити га из руку јачег од њега. Доћи ће и клицати на висовима Сиона, радовати се обиљу ГОСПОДЊЕМ – житу, младом вину и уљу, младунцима ситне и крупне стоке. Биће као наводњен врт и више неће туговати. Девојке ће играти и радовати се, а с њима младићи и старци. Жалост ћу им преокренути у весеље, дати им утеху и радост место туге. Свештенике ћу напојити обиљем и свој народ наситити добрима«, говори ГОСПОД. Овако каже ГОСПОД: »У Рами се чује глас, кукњава и плач велики. Рахиља оплакује своју децу и неће да се утеши, јер јој деце више нема.« Овако каже ГОСПОД: »Престани да плачеш и обриши сузе с очију, јер твоје дело биће награђено«, говори ГОСПОД. »Они ће се вратити из непријатељеве земље. Има наде за твоју будућност«, говори ГОСПОД. »Деца ће ти се вратити у своју земљу. »Да, чуо сам јецање Ефремово: ‚Ти си ме стегом доводио у ред, као теле непокорно, и ја се научих да слушам. Врати ме, дај ми да се вратим, јер ти си ГОСПОД, мој Бог. Кад сам се окренуо од тебе, покајах се; кад сам схватио, поједох се од муке. Постиђен сам био и понижен, јер сам носио срамоту из своје младости.‘ »Зар Ефрем није мој драги син, моје дете мило? Иако против њега говорим, ипак на њега мислим без престанка и срце ми због њега дрхти. Смиловаћу му се«, говори ГОСПОД. »Путоказе постави, хрпама камења обележи путеве. Сети се друма, пута којим си отишла, и врати се, Девице Израел, врати се у своје градове. Докле ћеш лутати, кћери одметнута? ГОСПОД ће нешто ново створити на земљи: жена ће опколити мушкарца.«