Римљанима 8:12-25

Према томе, браћо, нисмо дужници грешној природи да по њој живимо. Јер ако живите по грешној природи, морате да умрете. Али, ако Духом усмртите своја телесна дела, живећете. Они, наиме, које води Дух Божији, синови су Божији. Јер, ви нисте примили духа робовања да опет страхујете, него Духа усиновљења, чијим посредовањем вапимо: „Ава, Оче!“ Са̂м Дух потврђује са нашим духом да смо деца Божија. А ако смо деца, онда ћемо од Бога примити у посед што је обећао, а с Христом примити што њему припада. А пошто с Христом трпимо, с њиме ћемо учествовати у слави. Сматрам, наиме, да патње које нас тренутно сналазе нису ништа у поређењу са славом која има да се открије на нама. Јер, читава творевина с чежњом ишчекује да се покаже слава Божијих синова. Творевина је потчињена пролазности, и то не својевољно, него по вољи онога који ју је потчинио, у нади да ће и она сама бити ослобођена ропства пропадљивости, ради слободе и славе деце Божије. Знамо, наиме, да читава творевина уздише и мучи се све до сада, као жена на порођају. И не само творевина, него и ми који имамо Духа као први од Божијих дарова, такође уздишемо очекујући усиновљење, откупљење свога тела. Надом смо, наиме, спасени. А нада која се види није нада. Јер, онај који види, чему да се нада? Али, ако се надамо ономе што не видимо, то онда стрпљиво очекујемо.