Марко 12:1-31

Исус поче да им говори у причама: „Био неки човек који је посадио виноград, оградио га оградом, ископао у њему јаму за муљање грожђа, и саградио кулу. Онда је виноград изнајмио виноградарима и отпутовао. У време бербе је послао једног слугу виноградарима да узме од њих део виноградског рода. Но, виноградари ухвате слугу, претуку га и празних руку га врате. Власник пошаље виноградарима другог слугу, али они овоме разбију главу и наругају му се. Власник посла и трећег слугу, али овога убише. Тако би и са многим другима: једне претукоше, а друге побише. Власник је имао још и вољеног сина. На крају је послао и њега говорећи: ’Мог сина ће поштовати.’ Али виноградари рекоше један другоме: ’Ово је наследник. Хајде да га убијемо, па ће наследство бити наше!’ Виноградари га ухвате и убију, и мртвог га избаце изван винограда. Шта ће предузети власник винограда? Доћи ће и погубити те виноградаре, а виноград ће дати другима. Зар не читате у Писму: ’Камен што су зидари одбацили, постаде камен угаони; од Господа ово беше и то је дивно у нашим очима’?“ Они су онда гледали да га ухвате, али су се бојали народа, јер су знали да је Исус испричао причу због њих. Стога су га оставили и отишли. Затим су ови послали Исусу неке од фарисеја и иродовце да га ухвате у речи. Дошли су и рекли му: „Учитељу, знамо да говориш истину и да по истини учиш о путу Божијем, да никоме не угађаш, јер не правиш разлике међу људима, него по истини учиш Божијем путу. Да ли је допуштено давати порез цару или не? Треба ли да дајемо или не?“ Али Исус је прозрео њихову дволичност, па им је рекао: „Зашто ме искушавате? Донесите ми један сребрњак да га погледам.“ Они донесоше. Исус их упита: „Чији је ово лик и натпис?“ Они одговоре: „Царев.“ Исус им рече: „Онда дајте цару царево, а Богу Божије.“ И дивили су му се. Тада су садукеји, који говоре да нема васкрсења, приступили Исусу са питањем: „Учитељу, Мојсије нам је написао: ’Ако неки човек умре и иза себе остави жену, а нема деце, онда нека се његов брат ожени удовицом и подигне потомство своме брату.’ Било тако седморо браће. Први се ожени, али умре не оставивши за собом потомства. Онда други брат ожени удовицу, али и он умре не оставивши потомства за собом. Исто је било и са трећим братом. Углавном, ниједан од ове седморице није оставио потомство за собом. На крају умре и жена. Кад приликом васкрсења буду васкрсли, коме ће припасти жена, будући да су седморица била њоме ожењена?“ Исус им рече: „Нисте ли у заблуди, због тога што не познајете ни Писмо ни силу Божију? Јер, кад мртви буду васкрсли, неће се ни женити ни удавати, него ће бити као анђели на небесима. А што се тиче васкрсења мртвих, зар нисте читали у Мојсијевој књизи, где се говори о грму који не сагорева? Ту је Бог рекао Мојсију: ’Ја сам Бог Аврахамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев.’ Он није Бог мртвих, него живих. Ви се грдно варате!“ Тада је пришао један од зналаца Светога писма који је слушао како расправљају. Видевши да им је Исус добро одговорио, упитао га је: „Која Божија заповест је важнија од свих других?“ Исус му одговори: „Најважнија је: ’Чуј, Израиљу! Господ, Бог наш, једини је Господ. Зато, воли Господа, Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом.’ А друга заповест је: ’Воли ближњега свога као самога себе.’ Ниједна друга заповест није важнија од ових двеју.“